Протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић, архијерејски намјесник Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, недавно је објавио књигу-зборник текстова „Ломљење хљеба“ која је посвећена у знак сјећања на митрополита Амфилохија и архимандрита Острошког Лазара Аџића. Књигу је издао Институт за српску културу. Такође, отац Слободан један је од уредника монографије „Не дамо светиње – Литије у Никшићу“, која је изашла прије Часног поста у издању Саборне цркве из Никшића и Чувара из Београда. О књигама, као и о литургијском животу и самом значају литија за портал „Српске новине“ говорио је отац Слободан Бобан Јокић.
Недавно је из штампе изашла Ваша књига „Ломљење хљеба“ која као што и сам назив упућује говори о литургијском животу у Црној Гори. Можете ли за све оне који још нијесу прочитали књигу рећи колико дуго сте припремали текстове и колико се литургијски живот у Црној Гори разликује данас и прије неких 100 година?
Назив књиге изашао је из литургијског живота наше цркве, а ломљење хљеба је централни догађај црквеног живота. У једном тренутку литургије се говори „Ломи се и раздробљава јагње Божије и управо то јагње Божије које је Христос и које се приноси у литургији и којим се причешћујемо.
Литургија је смисао, центар и извор нашег живота, то је оно чему тежимо, чему стремимо и тражимо искупљење нашег живота. Професор Драго Перовић, ми је помогао да нађем прави назив за књигу и „позајмио“ ми своју идеју, и сад ми је драго што се тако овај зборник џепног издања мојих текстова и истраживања и промишљања управо зове „Ломљење хљеба“. Јер у ломљењу хљеба је она истина из молитве Господње „хљеб наш насушни дај нам данас“, јер је то наш хљеб који нас храни животом вјечним, и када се хранимо са тим хљебом никада не умиремо и то је оно што је смисао мог хришћанског живота, а самим тим и мог живота као свештеника.
Ови текстови су настали у задњих 10 година. Баве се животом цркве у Црној Гори у задњих 100 и нешто година, значи од Првог свјетског рата па до данас. То су теме којима сам се бавио и оне су зборник више текстова (Мрвице Богочовјечанског хљеба, Светотајинско-богослужбени живот Српске цркве у ЦГ прије и након ослобођења и уједињења 1918. године, Светотајинско-богослужбени живот Српске цркве у ЦГ у току Другог свјетског рата, Литургијски допринос Митрополита Амфилохија Радовића, Амфилохије-човјек славе Божије, О оцу Лазару Острошком, Бесједе на Светога Саву, Каква је то љубав, Рвање, Хоћу да видим лице)-
Дакле, ради се о темама из живота цркве за вријеме Првог светског рата и Другог, који су били изложени на скуповима у организацији Матице српске и у организацији Богословског факултета СПЦ у Београду. Истраживао сам из архива и различите литературе како је живјети црквени живот у тешким периодима рата, окупације, разних прогона, страдања и како је црква живјела и хвала Богу преживјела и како ми данас имамо наследство од тога. Поред та два текста, слиједи текст о литургијском доприносу митрополита Амфилохија, као и једно слово о митрополиту Амфилохију изречено на четрдесетодневном помену послењеговог упокојења.
Текст о оцу Лазару који се налази у зборнику је први пут прочитан када смо организовали вече посвећено Њему у Црквено-народном дому у Никшићу 2018 године.
Књига је посвећена Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију и архимандриту Лазару Аџићу. Колики је утицај блаженопочившег митрополита Амфилохија имали смо прилику да живимо и доживимо препород који је он донио Црној Гори. Међутим можете ли нешто рећи о утицају архимандрита Лазара, великог Острошког духовника оним људима који га нијесу познавали и нијесу имали ту благодат да чују његове поуке и ријечи?
Ова књига је у знак и сјећање на митрополита Амфилохија Радовића и архимандрита Острошког Лазара Аџића. Текст о литургијском доприносу говори о једном од најбитнијих доприноса митрополитовог стваралаштва. А тај допринос је тај што нас је вратио литургији и што нам је показао сами значај литургије, што нас је васпитавао литургијом и што је главни смисао његовог пастирствовања било литургијско васпитавање свих људи.
Овим истраживањем су само одшкринута врата његовог литургијског доприноса, а да не причамо о његовом доприносу и као бесједника, књижевника, катихете, научника и философа.
Овај текст је подстицај прије свега за мене, а може да буде и за оне остале који желе да се баве животом митрополита Амфилохија. Издавачка кућа Светигора приноси велики значај, јер они штампају Сабрана дјела митрополита Амфилохија. Посједују велики број аудио и видео записа његових предавања, његових канонских визитација…
фото: Епархија
<
Митрополит Амфилохија и архимандрит Лазар су оставили неизбрисив траг и утемиљивачи су мог црквеног живота лично. Кад сам почео да одлазим у цркву, они су трасирали тај пут својим учењем. Митрополит Амфилохије својим благословом и пострижењем за чтеца и увођењем у свештенички чин, а отац Лазар својим духовним вођењем којим ме је брусио и стварао од мене човјека. Колико је успио Бог зна и нека народ суди, али је он био тај који је мене и моју генерацију учио тим дубинама живота и смислу живота и опет, он нас је учио литургијском животу, говорио колико је важно да не прескачемо литургију, да увијек идемо на службу, да се спремамо за Свето причешће, да се причешћујемо и да сва послушања која имамо у животу било да смо свештеници, било да смо доктори, радници да их радимо са савјешћу.
Једнако је гледао на људе независно од тога ко је ког занимања, он је тражио у њему човјека и учио га да буде хришћанин. То је оно што је његов лик просијавао. Он се сам радовао богослужењима, а онда је нас уводио и учио нас тој радости богослужења. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Учио нас је да видимо, чујемо и осјећамо другачије.
Отац Лазар је био човјек који је живио молитвено, водио је смирени живот, мало је причао и што је посебно занимљиво, увијек нас је персирао. Увијек поменем да је то његово Ви било најљепше Ти. Све је гледао очима љубави и очинским односом према свима нама. Гледајући оца Лазара и ономе што нас је он учио знали смо да је жив Бог и то је оно што је најбитније. Током студирања у Београду и када нијесмо могли мјесецима да дођемо да попричамо са њим, он је говорио „исповиједајте се једни другима и ту тражите утјеху и савјет, јер често је мудрост у савјету другог.
протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић
У издању црквене општине Никшић и издавачке куће Чувари изашла је књига Не дамо светиње, Литије у Никшићу. Колико се радило на тој монографији и шта за Вас знача тај период литија?
Ова књига је настала као наставак наше борбе и сјећање на ту борбу и потреба да не заборавимо то. Ми који смо учествовали у тој борби нећемо никада заборавити тај период нашег живота гдје смо сви били једно. То је период најљепших сусрета, најљепших загрљаја, најљепшег препознавања у другоме брата и сестре своје. То је нешто што су литије дале и та одлучност, да нећемо дати светиње. Литије су јединствен феномен, јер на конкретну политичку одлуку смо одговорили молитвом, молитвеном тишином, молитвеним ставом. Литије које су трајале скоро годину дана, и окупљале су стотине хиљада људи, протекле без најмањег инцидента, без баченог папирића, није се десило ништа што би унијело немир или раздор, владали су мир, слога и одлучност да не дамо светиње. То је оно што су наше литије показале цијелом свијету. Не само нама у Црној Гори него у региону и шире. Захвалност и људима који су нам дали подршку са стране. Долазили су људи из Москве, Београда, Пољске, Грчке… да нам дају подршку. Моја пријатељице Биљана из Москве и Јасна из Београда специјално су дошле овдје само због литије. Мој пријатељ Милан је сјео на авион, дошао, предводио литију у Никшићу и самим тим ударио печат и себе и нама. Печат те братске љубави и хвала и њему и свима њима који су били ту. Хвала свима онима који физички нијесу могли бити ту али су звали, слали поруке, писали текстове, правили литије по својим градовима, рецимо била је литија у Чикагу, на Флориди је било молитвено окупљање. Знали смо да та подршка утврђује нашу борбу и знали смо да је наша борба исправна и да ће донијети плода и дала је плода.
Такође исказујем захвалност Дејану Павловићу и издавачкој кући Чувари са којима смо заједно изнијели овај пројекат који смо спремали задњих пар мјесеци и монографија је изашла прије почетка часног поста. То је оно што негдје остаје за будућа покољења да знају да су имали претке на које могу бити поносни и који су чували своје светиње и бринули се о њима и хвала Богу изборили се за њихово очување.
