• Поглед

Праћење и прислушкивање грађана – омиљени хоби неограничене власти

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Ефикасно и масовно праћење и прислушкивање грађана омогућиле су надзорне аудиовизуелне камере и могућности интернета и друштвених мрежа да врше увид и  меморишу садржаје корисника и предају их тамо гдје треба.  Метафорички речено, у глобалног цара Тројана сателитске очи и уши!

Илустрација

Пише: Милан Гајовић

У сваком демократском друштву (држави) у коме се поштује принцип владавине права мјере тајног надзора представљају законско ограничење међународним уговорима и Уставом зајемчених људских права и слобода (право на достојанство и неповредивост личности; право на приватност; право на тајност писама, телефонских разговора и средстава општења; право на слободу кретања и настањивања и др.). Ова права се могу  привремено ограничити  законом само на основу одлука суда ради вођења кривичног поступка или из разлога безбједности Црне Горе. Уставом загарантована људска права могу се законски ограничити и ради спречавања ширења заразних болести.

У овом тексту ћемо детаљније говорити само о праћењу (лоцирању и контроли кретања) и прислушкивању (пресријетању телефонских разговора и интернет комуникација) грађана.

Закоником о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) (чланови 157 – 162), Законом о Агенцији за националну безбједност (чланови 9,11,13,14,15 и 18) и Законом о унутрашњим пословима (члан 83) прецизно се уређују врсте мјера тајног надзора, услови за њихову примјену, овлашћења за њихово одређивање, поступак примјене (извршења) и њихово трајање.

По ЗКП-у, мјере тајног надзора се могу увести сако ако постоје основи сумње да је неко лице (или лица) извршило,врши или се припрема за извршење лако одредивог (по члану 158) кривичног дјела,“ а на други начин се не могу прикупити докази, или би њихово прикупљање захтијевало несразмјерни ризик или угрожавање живота људи“. На основу образложеног предлога државног тужиоца, мјере одређује судија за истрагу.

Мјере могу трајати до четири мјесеца, с тим што се из оправданих разлога могу продужавати  према истом лицу и за исто кривично дјело најдуже до 18 мјесеци. Извршава их овлашћени полицијски службеник. Надаље, ради извршења мјере, може се одредити и прикривени иследник и сарадник који је овлашћени полицијски службеник, запослени у другом државном органу, овлашћени полицијски службеник друге државе, или ако се мјера не може спровести на други начин неко друго лице.

По Закону о АНБ-у, Агенција је овлашћена да тајно прикупља податке, између осталог, “праћењем и осматрањем на отвореном простору и јавном мјесту“ и „надзором над електронским комуникацијама…“ Ако Агенција податке и информације не може прикупити коришћењем јавних извора, или у сарадњи са црногорским држављанима и странцима, или би прикупљање података изазвало несразмјерне тешкоће, директор Агенције „издаје писани налог за праћење и осматрање, уз коришћење техничких средстава за документовање“. Налог се издаје само на основу претходне одлуке предсједника Врховног суда Црне Горе, односно судије који је овлашћен да га замјењује.

Треба нагласити да је Агенција дужна да „грађанина на његов писани захтјев обавијести да ли су предузимане мјере прикупљања података о њему и да ли Агенција води евиденцију његових личних података  и да му, на његов писани захтјев, стави на увид документа о прикупљеним подацима“. Међутим, документи који се грађанину стављају на увид не могу да садрже податке о службеницима Агенције који су прикупљали податке, изворима података, као ни личне податке о трећим лицима.

У члану 83 Закона о унутрашњим пословима прописано је да, изузетно од мјера тајног надзора по ЗКП-у, полицијски службеници могу спроводити одређене (прикривене, специјалне) полицијске радње, ако је очигледно да се “другим радњама неће постићи циљ полицијског посла“. Те радње могу трајати непрекидно до 24 часа, или са прекидом до 48 часова.

Подаци који се прикупе примјеном мјера на незаконит начин су правно неваљани докази и судске одлуке се на њима не могу заснивати. То произилази из Теорије отровног стабла (Fruit of the Poisons Theory,или Derivative Evidence Doctrine).По овој теорији, противправно прибављени докази, као ни правно ваљани докази до којих се дошло посредно преко других противправно прибављених доказа, не могу бити правни основ  судске  одлуке. То суштински значи да  „отровно стабло инфицира и плод“,тј. да се докази који нијесу прибављени на законит начин не могу употријебити у судском поступку ако се до њих дошло незаконитом примјеном мјера тајног надзора или посредно преко незаконито прибављених доказа.

И поред претходно наведеног, бројне су могућности злоупотребе одређивања и примјене мјера тајног надзора у циљу остваривања намјера власти за претварање друштва (државе) у тзв. Свевидеће око свеопште и потпуне контроле грађана.

Још крајем 18.вијека,енглески филозоф (утилитариста),правник и економиста Џереми Бентам је сачинио план увођења  тзв. Паноптикона, односно система затвора у којима стражар може видјети сваког затвореника у ћелијама и у којима сваки затвореник у сваком тренутку треба да вјерује да је под сталном присмотром. План је добио име по Паноптесу, диву из грчке митологије који је имао стотину очију. Бентам је указивао да затвореници у Паноптикону не знају да ли се стално посматрају,што их присиљава да се примјерено понашају. Тиме се олакшава ефикасна контрола њиховог понашања.

У другој половини 20.вијека, француски филозоф Мишел Фуко је модел Паноптикона примијенио на друштво (државу), као систем праћења и надзора ради дисциплиновања грађана, те као симбол доминације система над појединцем. Према Фукоовом учењу, напредна технологија је омогућила примјену Паноптикона, не само на нивоу државе, него и на планетарном нивоу.

Ефикасно и масовно праћење и прислушкивање грађана омогућиле су надзорне аудиовизуелне камере и могућности интернета и друштвених мрежа да врше увид и  меморишу садржаје корисника и предају их тамо гдје треба.  Метафорички речено, у глобалног цара Тројана сателитске очи и уши!

И актуелна пандемија изазвана ковид вирусом, односно генетски модификованим вирусом у западним лабораторијама има за циљ изазивање и одржавање на дуги рок тоталитарне и наддржавне и државне контроле и дисциплиновања грађана.

У недемократским друштвима као што је наше, посебно од 1945.године, до дана данашњег, тајна полиција је увијек била политичко – идеолошки инструмент владајуће партије за застрашивање, уцјењивање и уклањање политичких – опозиционих противника који су због слободоумности и другачијих политичких ставова неосновано проглашавани унутрашњим (народним) непријатељима. Циљ је био и јесте очување трајне власти Комунистичке партије (Савеза комуниста) и Демократске партије социјалиста  (ДПС).

Главни јунак романа „Како упокојити вампира“, Борислава Пекића, између осталог,каже: „…Ми (полиција – појашњење М.Г.) правимо истине… Не сазнајемо их него правимо…“.

Циљ је био и масовно сијање страха као суштинске карактеристике отворене диктаторске, тоталитарне власти. Међутим, историјско искуство нас учи да постоји и тзв. фасадна демократија, односно  невидљива диктатура у којој су задржани спољни облици демократске владавине.

Руководећи кадрови и у тајној и у јавној полицији постављани су по политичко – идеолошким критеријумима лојалности владајућој партији и, у новије вријеме, “првој фамилији“, а не по стручно – професионалним и моралним квалитетима. Зато је суштинска деполитизација тајне и јавне полиције и лустрација њихових  руководећих кадрова, па и  њихов кривични прогон, неопходан хитан корак нове (Кривокапићеве) владе ка истинској демократизацији друштва.

(Аутор је дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: