• Насловна
• Поглед
• Политика

Putin ante portas

1 min read

11 година ‎ ИН4С

Живимо у заиста узбудљивим временима. Збуњени сагледавамо да нам се понављају слике. Цикличне су, и исте су на сваких двадесетак година. Ако смо бар мало пажљливи, можемо их са великом лакоћом предвидети.

Наиме, Западна цивилизација опет проналази великог кривца, „мајстора зла”, „диктатора” којим ће плашити малу децу пре спавања. Не, није то теорија заверe у главама полуделих несрећника, него сасвим обичан, усудио бих се рећи, већ досадан след ствари, потез без имало маште одигран од стране велемајстора који можда и превише времена седи сам испред табле на којој се игра велика геостратешка партија шаха.

Дакле Путин је крив. Самим тим и Русија је крива. Јер када се у главама људи са демократског Запада једном посади мисао да је неки лидер државе, (поготово лидер изван уског круга изабраних и свемоћних), тоталитариста и диктатор, онда се врло лако та мисао шири на државу и народ кога је импресивна пропагандна машинерија изабрала за „великог непријатеља цивилизације”.

Срби су то сасвим сигурно осетили на својој кожи у време последњих балканских ратова и владавине Слободана Милошевића, када је сатанизација српске државе и српског народа у целини достигла тако масивне и у исто време тако глупе и гротескне размере да смо се и ми сами плашили брадатих ликова са шубаром на глави који излазе из наших душа и са ножем у рукама срљају на своје комшије другачијег имена и другачијих веровања.

Али добро. То је било и прошло. Платили смо дуг Европи изгубивши нешто мало земље, велики комад достојанства и пуну количину историјски небитног, али зато генерацијски фатално дугачког времена и коначно ето нас опет на позорници, али овог пута не као „грешници” него као будале чиме смо сасвим поштено заслужили место на дну боце, поред осталих балканских племена.

Ствар са Русијом би требала ићи истом трајекторијом и нема сумње да ће, већ одавно загрејана машинерија политичко-економског, војног и медијског савеза на чијем се апсолутним троном налазе САД, учинити све да се историја понови. И заиста ствари иду тим путем. Док је руска дипломатија бравурозно спасавала Сирију од америчких авиона натеравши председника Асада да се брже боље ослободи хемијског наоружања, док је председник Путин убеђивао јужноамеричке колеге да могу рачунати на руску потпору уколико наставе да се осамостављавају од Вашинготна, док се стварао БРИКС као противтежа ММФ-у и Светској банци, док се припремао дугорочни економски, политички и до скора незамисливи војни савез са највећом претњом за САД, Кином, док је руска политика дакле везивала победу за победом, десио се велики ударац у меки стомак. Десила се Украјина.

Добро организована опозиција је почетком године насилним демонстрацијама најпре срушила легитимног председника државе Виктора Јануковича, а онда је формирала владу са изразито анти-руским амбицијама. Све остало је историја. Крим се одвојио, Исток земље није прихватио нови смер политике Кијева, почео је грађански рат и све је отишло дођавола.

Москва је на почетку била сасвим неспремна за овај изазов што је јако чудно ако се узме у обзир важност Украјине за руску привреду, за руску одбрану, за сигурност руских граница, па ако хоћемо право и за само постојање Руске Федерације. Узмемо ли у обзир да у Украјини живе неких десетак милиона Руса а бар још толико говоре руски као матерњи језик и себе сматрају део шире руске цивилизације, онда је скоро невероватно то што Русије није страховитом снагом ушла у Украјину одмах након почетних разарања источних градова од страна Украијинске армије и неофашистичких легија.

Међутим Русија нија САД и Русија очито још увек није супер сила. Енормне количине нуклеарног наоружања свакако јесу гаранција да нико и никад не покуша директан напад на руску територију али Кремљ без сумње није у стању да одговара сваком спољном-политичком изазову на начин какав је сасвим уобичајен за Белу кућу. Посебно не у случајевима као овај, када се иза агресивних потеза новог председника Украјине Петра Порошенка јасно гледају руке вашингтонских и лондонских стратега. Изолација Русије од Европе је приоритет свих америчких влада и они су на тај подухват спремни потрошити енормну количину новца и, зашто да не, хиљаде и хиљаде живота невиних људи источне Европе чија је једина кривица што су се родили на погрешном месту у погрешним временима.

Санкције су већ уведене, Русија је избачена из Г8, балтичке државе и Пољска хистерично траже нове базе, нове штитове, нове ракете на својој територији, наводно уплашени због могуће руске инвазије. Логично се поставља питање зашто би побогу, Русија напала било коју чланицу НАТО пакта ако пре тога и сама није директно угрожена од истих, али логика данас више није на цени. Уосталом није била ни онда када су Србе оптуживали за све и свашта, када је била крива за распад Југославије, за „геноцид” над Бошњацима, за агресију на Хрватску, за етничко чишчење косвских Албанаца, за поплаве у Бугарској, за тајфуне у Јужној Кореји. Ипак, Русија није Србија и Путин свакако није Милошевић.

Без разлике што страховито губи медијски рат, руска страна ипак успева да макар привремено успори потпуну изолацију и да створи велике разлике у интересима Вашингтона и Брисела, (или боље рећи Берлина), док истовремено све више и више помаже проруским борцима у Доњецку и Луганску. Изгледа да ускоро следи завршница прве фазе великог геостратешког сукоба па ће бити занимљиво видети да ли је руски председник заиста највећи државник нашег времена или ја најобичнији тигар од хартије којим велики махери са реке Потомак плаше несташну децу са ове страна Атлантика.

Пише Драган Милосављевић новинар из Скопља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: