Став да је једини избор Београда да призна Косово неће у Србији наићи на пожељан одговор. Не знам ко са таквом позицијом може било ког Србина да придобије за озбиљну и конструктивну сарадњу. Бојим се да решење у којем се од Србије тражи „само ви то признајте“ више звучи деструктивно. Ипак, чак и када изгледа да нема простора за креативна решења, ми морамо да их тражимо. Колико се будемо борили, толико ћемо бити у прилици да на нешто утичемо.
Министар спољних послова Никола Селаковић овако сагледава процес решавања косовског питања, у коме је пре неколико дана ветар у леђа Приштини дао нови шеф Беле куће Џозеф Бајден, рекавши Београду да треба да се фокусира на међусобно признавање.
Бајден је своју „инструкцију“ о Косову уденуо у честитку за Дан државности Србије. Да ли је наша држава реаговала дипломатским каналима на тај, по многима, непримерени гест?
– О тој честитки сам јавно рекао шта сам имао. Шта ћете више од реакције министра спољних послова?
И после тог Бајденовог иступа не одбацујете могућност да ће он бити наклоњен постизању компромиса...
– Бајден добро познаје овај део Европе и његове проблеме низ деценија уназад. Они, међутим, не могу да се решавају једним потезом. Нисам од оних који ће да кажу да имамо аутоматску лошу позицију нове америчке администрације према нама. Уверен сам да ћемо са нашом државном политиком, која је показала велику упорност и рационалност, и са нашим новим амбасадором у Вашингтону, успети много више да радимо на привлачењу саговорника који ће бити спремни да нас саслушају. Указиваћемо на то, да колико год је неко добро познавао стање у региону из периода деведесетих, да је ово 2021. година и да се много тога променило. Променила се Србија са којом може озбиљно да се разговара. У региону се понаша трпељиво и одговорно и кључни је фактор одржавања мира, политичке и економске стабилности.
На састанку председника Макрона и Вучића помињало се „иновативно решење“. Постоји ли нека иницијатива из Београда која би у овом тренутку подразумевала тај вид решења и да ли је некоме представљена?
-Увек постоје такве могућности, а о томе шта оне конкретно садрже не говори се у медијима. Када постоји то што су медији назвали „иновативни предлог“, о томе се разговара са онима који могу да утичу на доношење одлука. Земље Запада у претходних 13 година са нама не разговарају на ту тему, поготову оне које су признале самопроглашену тзв. независност Косова. Један број њих сматра да је то ствар о којој нема шта да се прича, али има и оних са којима се разговарало без њиховог крутог става да једино Србија треба да призна сепаратизам косовских Алабанаца и да се тиме нормализују односи. То није наша позиција и против тога се боримо.
Можемо ли у наставку политичке битке за КиМ више да се ослонимо на Кину и Русију? Медијатор дијалога у виду ЕУ показао се као недорастао, нису испоштовани споразуми чији су они гарант…
– Наше пријатељство са Русијом и Кином је доказано у низу критичних тренутака за нашу државу и народ. Од пружања подршке у СБ УН, до спречавања уласка тзв. Косова у међународне организације. Са друге стране, за нас је од изузетне важности да наставимо пут ка чланству у ЕУ. То је тип друштва којем желимо да припадамо. Када су очеви модерне Србије пре више од 180 година размишљали о добијању статуса аутономне кнежевине, на рубу Отоманске империје, а после тога се борили и за међународно признату независност, они су наше најталентованије људе слали на школовање у Беч, Берлин, Париз.., да се одатле врате да би градили нашу Србију. Србија данас има своје „ја“, самостално доноси одлуке и иде ка ЕУ, чувајући своја пријатељства са Русијом и Кином и опредељеност да буде војно неутрална. Такође, желимо да будемо способни да сами себе бранимо ако некоме падне на памет да нас нападне.
Може ли се остварити чланство у ЕУ ако нам као мач над главом стоји признавање „Косова“ као услов?
– Ниједан међународни акт нити организација то пред нас није поставила у виду услова за учлањење. Говори се о нормализацији односа, ни о каквом признавању.
На том путу ка ЕУ, Брисел нам замера што са њима не усклађујемо спољну политику, што не уводимо санкције Белорусији, што нисмо гласали за Резолуцију о Криму у УН… Хоће ли то бити озбиљна кочница?
– Оно што Србија није прихватила било је због тога што би тиме себи нанела озбиљну штету. Проценат у коме пратимо одлуке Спољнополтичке службе ЕУ је већи од 60 одсто и то је висок проценат. Они од Србије очекују да беспоговорно и без размишљања прихвата све што Брисел одлучи на спољнополитичком плану. То можете да очекујете од неког ко је члан ЕУ. Процес усклађивања спољне и безбедносне политике траје док не постанете члан и тада се ово питање више не поставља.
Израел је признао Косово, а према Вашингтонском споразуму, Србија треба до лета да премести амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Да ли ће се то десити?
– Председник Вучић је после састанка у Белој кући био веома јасан рекавши да уколико Израел буде показао поштовање према Србији, да ћемо ми знати какав ћемо корак предузети. Мислим да овај гест није био израз поштовања.
Може ли се разрешити галиматијас око положаја нашег амбасадора у Подгорици Владимира Божовића? Он се нада повлачењу одлуке о његовом протеривању из Црне Горе…
– И ја се томе надам, а да ли ће се то догодити, не зависи од нас.
Како оцењујете то што се уочи локалних избора у Никшићу руководство Србије поново таргетира као неко ко се меша у унутрашња питања Црне Горе?
-Такве приче немају везе са реалношћу. Нажалост, већ је уобичајена ствар да када имате лични проблем на унутаршњој политичкој сцени, тражите кривца у другима. Показујемо највећу трпељивост по питању различитих неистинитих тврдњи и провокација. Србија посматра Црну Гору као суседну и независну државу. У њој живи готово 30 одсто припадника српског народа и са њом желимо најбоље могуће братске односе на равноправним основама. Србија, при том, није признала сепаратизам дела територије Црне Горе и на њега послала свог амбасадора и припаднике своје војске.
Има гледишта да је подизањем споменика Стефану Немањи Београд престао да буде главни град Југославије и постао главни град Србије, да ли сте сагласни са тим?
– Откривањем споменика Стефану Немањи и завршетком радова на Храму Светог Саве Београд је добио озбиљан печат свог српског идентитета. Он јесте град космополитског духа, на чијем грбу се налазе отворене капије и који радо прима свакога ко у доброј вери долази у њега. Београд је постао престоница Југославије зато што је био престоница Србије. А, већина оних који су нападали споменик Стефану Немањи, радили су то јер им не одговара што је он посвећен Стефану Немањи, и што је подигнут у Вучићево време, а не због места на ком се налази, због величине или тога како изгледа.
Не мијешамо се у избор патријарха
Ближи се избор патријарха. Како као човек приврежен Цркви посматрате отворену наклоност опозиционог пола ка владици Григорију, а спекулише се и да власт има своје кандидате…
– Види се и наклоност одређених црквених великодостојника ка одређеним припадницима бившег режима. На то гледам као на ствари које су дневна политика. Црква има своје изборе по својим правилима, ми се у то не мешамо. Моја жеља, као верника СПЦ, је да добијемо патријарха који ће са трона Светог Саве наставити да води нашу цркву и народ онако као што су то чинили његови претходници, часно и честито кроз тешке прилике, али имајући у виду да му је задатак да сачува оно што је добио када је дошао на то место.
Извор: Вечерње новости
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ali ste zato Selakoviću javno na Kongresu DPS-a 2015. godine pružili podršku tim istim „ljudima“ koji su priznali separatizam dijela teritorije Srbije i na njega poslali dio vojske. Jesi li zaboravio Selakoviću šta si pričao tada? Kako ono bi, Milo Đukanović je političar od koga treba učiti, želite mu da još dugo drže Kongrese, itd itd… E moj Selakoviću..
Pa dobro, novinar je postavljao aktuelna pitanja, a ministar je odgovarao, uglavnom, bez izvrdavanja.
Po ministrovim odgovorima da se zaključiti da Srbija nikada neće priznati*Kosovo*, da sve što Crna Gora optužuje Srbiju ustvari, ista CG radi Srbiji, samo mnogo gore, da Srbija takođe neće premestiti ambasadu u Jerusalim i da Rusija i Kina ostaju glavni partneri.
Crnogorsko priznanje Kosova je bruka za istoriju. Tu nema dileme .Ovih dana imamo velike zamjerke zbog razgovora ministra Radulovica sa predstavnikom Siptara sa Kosova.U isto vrijeme imamo neopisivu radost Srpske liste jer je osvojila svih deset zagarantovanih mjesta u Kurtijevom parlamentu .Time se daje legitimnost i Kosovu , i Kurtijju i Murtiju .Srbi nisu trebali na izbore .Za sta se mogu izboriti osim za nesto vece plate. Steta je mnogo veca od koristi a priznanje moze biti i ovako i.onako.Jedino je u svemu dobro sto Metohiju niko nije priznao.
Ако Србији не треба Метохија, отећемо је ми Шиптарима ка и 1912.-е. Наша је вазда и била, а свети српски пећки трон јој је свакако на Цетиње.
Је ли био Селаковић ове године на конгресу ДПС као 2015-е?
Једино што је преостало Бриселу као кост раздора између СиЦГ је договорено протјеривање амбасадора од стране мафијашког режима, како би Бг имао какав такав алиби за отклон од нове власти у ЦГ којој се умјесто Ђукановићу, тај рачун неправедно испоставља из Бг, иако је Кривокапићев позив за посјету нове власти отворен.
Авнојевске границе и посебни народи у оквиру њих настали од српског народа су светиња у коју запад не да да се дира.
Ко хоће да влада у балканским државицама, то мора строго да поштује.
У супротном – Срби у једној слободној српској држави, а као посљедица тога, Руси на Балкану.
30% srba zivi u CG ? Skromno ste to procijenili. Ima nas vise od 50% po mojoj procjeni a u to cete se uvjeriti kada se zavrsi popis stanovnistva ove godine. Bila je jedna velika grupacija bivsih jugoslovena u koje sam i ja spadao.
Poslije raspada SFRJ nije nam bilo vazno kako nas pisu i mnoge od nas su zapisali kao crnogorce iako to nismo. Nije mi to smetalo.
Ali kada su nam neki od tih crnogoraca napali svetinje SPC ja ne zelim biti crnogorac niti jedne sekunde vise. Cisto zato da me neko ne pomijesa sa njima.
KiM je najveća svetinja Srpstva.
Slazem se da nas Srba ima mnogo vise od 30%, vjerovatno i vise od 50%, jer da nije tako ne bi se dukljanske i milogorske rasrbice toliko uzbudile i trazile ne samo odlaganje popisa nego i izbacanje iz popisnih pitanja onih o nacionalnoj i vjerskoj pripadnosti. Kako to da im popis i ova pitanja nijesu smjetali od 1945 kad je Srba od 95%koliko ih je bilo uvjek dotad kroz istoriju, zbog komunisticke diktature i naredbe preostalo samo 1%, ? Sto se ne upitase dje to preko noci nestade tih 94% srba. Znaju oni unaprijed kakvi ce biti rezultati ovoga popisa a to im nikako ne odgovara jer ce svi odje i u svijetu jasno vidjet da je Milov visegodisnji nacionalni inzinjering propao i da nije uspio.