Аутократа наспрам апостола

Пише: Бошко И. Бојовић

Непосредни наследник једнопартијске аутократије Мило Ђукановић је и њен најдоследнији настављач у привиду вишепартијског представничког поретка. Демократска као фасада, партија као наставак једнопартијства, социјалиста као сурогат комуниста, ДПС је најдоследнији настављач СКЦГ, Брозове варијанте бољшевичког тоталитаризма. Распад Југославије и слом режима србијанског АВНОЈаша и непосредног ментора Милошевића, нуде широки избор могућности СПС-овској црногорској узданици. Уместо новопрокламоване нације српског порекла, прибегава се преузимању мањинске зеленашке опције као најсродније авнојској и најподесније за утемељење личног монопола по узору на неке од средњеазијских туркменистана. Ослонац на западне менторе, антисрпско једноумље и евроатланску демагогију не одваја знатније од Брозовог прагматизма у хладноратовским условима.

Практично неогранична самовлашћења и тродеценијски лични режим као да нису били довољни криптокомунистичком аутократи. Не схватајући да Атлански савез није осигурање за посткомунистичке демократуре, кумровачки исписник види у Цркви највећу, ако не једину препреку у остварењу доживотног режима. Лични режим без сенке и остатка тешко је замислити уз обновљену Цркву и митрополита чији утицај и поверење код Црногораца далеко превазилази анахронизам ДПС номенклатуре. Губитак осећаја за реалност као пратећа појава аутократије доводи до регресије која сеже у исходиште средњег века – као када Хенри VIII присваја Цркву и национализује њену имовину у Енглеској, да би спојио две установе у једну монархијску институцију.

Мала замља, малена и снага – митоманија и демагогија нису били довољни за овако радикалну регресију од толиких векова уназад.