Бранко Ћопић – мајстор свјеже и сликовите књижевности
Бранко Ћопић
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату учествовао од 1941. године.
Ћопић је почео да пише још као ђак учитељске школе и прије Другог свјетског рата објавио је збирке приповједака „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“. Његова прозна дјела су прожета лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи Грмеча и Подгрмечја, његовог завичаја, те ведрином и виталношћу духа.
Написао је већи број књига за дјецу, међу којим су: „Бојна лира пионира“, „Пут у ведрину“ /поезија/, „У свијету лептирова и медвједа“, „Босоного дјетињство“ /приче/, „Огњено рађање домовине“ и „Ратниково прољеће“ /збирке пјесама/.
Посљедњом збирком приповједака „Башта сљезове боје“, за коју је добио Његошеву награду, Ћопић се представио се као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човјек обузет мелахнолијом и суморним слутњама, посебно у уводу књиге у којем пише о стрепњи од „црних коњаника“ – убица шпанског пјесника Федерика Гарсије Лорке.
То као да је наговијестило његово самоубиство 1984. године у Београду. Остала Ћопићева дјела су: „Пролом“, „Глуви барут“, „Не тугуј, бронзана стражо“, „Осма офанзива“ /романи/, „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“ и „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ /збирке приповједака/.
Један од најчитанијих српских писаца убио се 26. марта 1984. године скочивши са моста у Београду.
Данас је Бранко Ћопић класик у српској кљижевности и обавезан дио школске литературе.
Његова Башта сљезове боје је нешто најлепше што сам икад прочитала,
детињство у Хашанима код Бихаћа уз дједа Рада и оне једноставне и мудре људе.Бранко је имао меку душу и осетљиво срце,попут великог Руског песника Јесењина.Обојица су била деца са села и хроничари једног неповратно изгубљеног живота који је згазила револуција у Русији а код нас оно зло звано ндх,не поновило се Боже дај
„A OKO LJESKARA,
KROZ KOJI SAPUCE LJETO
POD MODRIM SMIJESKOM DALJINA,
CEKALA JE SESTRA BRATA
DJEVOJKA DRAGOG
I TUZNA MATI SINA…“
Tuga. Kakve stihove i istine
je poneo sa sobom.
Obozavaju ga i moji sinovi
odrasli pod tudjim nebesima.
Ја сам убијеђен да је одузео себи живот због политичке елите тада спознавши све заблуде и немогућност да нешто промијени. Штета, има је шта рећи.
Бранко је само одјахао у нове просторе, нова времена, за малим ђаком из „Глава у кланцу, ноге на вранцу“.