Митрополит Амфилохије: 30 година кроз пустињу са својим народом
1 min read
митрополит Амфилохије
Пише: Милица Шпадијер
Америчка књижевница Лусија Берлин у једној својој причи каже „Што је нека особа боља, способнија да воли, ведрија, пажљивија, то за собом након смрти остави мању празнину.“ Дуго сам размишљала о парадоксу те реченице након што сам је прочитала, а онда је преминуо митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић.
Смрт великих људи огроман је губитак за заједницу. Али ако је та особа заиста била неко ко је добар, способан да воли, празнина коју за собом оставља попуњава се сваки пут када је се присећамо, и свет зацељује.
Јучерашњи дан илустровале су многе слике митрополита Амфилохија на интернету, од фотографија где држи врапца у руци и голуб слеће на њега, преко слика где је окружен децом, до оних, најпотреснијих, где сахрањује погинуле војнике на Косову и Метохији 1999. године или брани београдску џамију од хулигана након погрома Срба са КиМ и спаљивања цркава 2004. године.
Највеличанственији и најтачнији је, ипак, колаж две слике ‒ прве, црно-беле, на којој Амфилохије Радовић стоји сам на једној пољани у Подгорици, које се и ја као такве сећам, и друге, у боји, на којој се, на истом месту, налази велики саборни храм у црногорском главом граду, а митрополит црногорско-приморски стоји окружен гомилом људи. Да је потребно некоме на најједноставнији начин објаснити његов живот, послужиле би те две слике.
“Затекао сам у Црној Гори свега двадесетак свештеника и пуно запуштених и оскрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ‘гнусобу опустошења’ описану код пророка Данила у Старом завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне – како рече један стари свештеник – ‘жар испод пепела’. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори, настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима”, рекао је Амфилохије у интервјуу за “Време” почетком ове године.
А ипак је његов живот био још толико тога. Иако рођен на Божић у штали, Ристо Радовић је јавно био готово старозаветна фигура, а паралела са једном конкретном, која је свој народ водила 40 година кроз пустињу, посебно се намеће.
Nasem Voljenom Vladici Amfilohiju….
Umjesto Zbogom….
Nebesko Ti Carstvo Vjecno….
Sveta Tvoja Srpska Kruna….
To Ti Tvoje Srpstvo Klice….
Nas Zemaljski Podviznice….
I Nebeski Mucenice….
Srpske Crkve Ti Vladaru….
Pravoslavlja Neimaru….
Dokle Srbin Zemljom Gazi….
Stojimo na Tvojoj Stazi….
Tvoj je Zivot Drevna Bajka….
Sto Ispisa Srpska Majka….
A Za Nauk Srpskog Roda….
Pokoljenja da se Kunu….
Svete su Nam Vjera i Sloboda…
Teško je, lako je najboljima pisati nekrolog … Ko umije, ko je nadaren rečju.
A Milica, ona jeste.