Текст преносимо у цјелости:
Поновно отпочињање руско-америчких консултација о контроли наоружања и стратешкој стабилности, које су почеле крајем јуна у Бечу је, несумњиво, добра новост. Уколико консултације крену успјешно, онда постоји нада да ће Договор између Русије и САД о мјерама на даљем смањењу и ограничењу стратешког офанзивног наоружања (СНВ-ИИИ) на неко вријеме бити продужен. Уколико, пак, до договора не дође – а, нажалост таква вјероватноћа је велика, – онда ће у фебруару 2021. године Договор постати историја, као што се десило са совјетско-америчким договорима о ракетама средњег и кратког домета (ДРСМД) и о ограничавању система противракетне одбране (ПРО) и мултилатерални договор о уобичајеним снагама у Европи (ДОВСЕ).
Добро се сјећам како се на размеђу између XX и XXИ вијека, распламсала интензивна борба за очување Договора ПРО. Руска страна је била спремна да учини озбиљне уступке, како би убиједила Вашингтон да се сачува Договор. У циљу очувања и поштовања Договора о ПРО, изјаснила се већина држава свијета. У одбрану Договора је донесена одговарајућа резолуција Генералне Скупштине ОУН, против које су гласале свега четири државе. Ипак Договор није остао на снази: у љето 2002. године Сједињене Државе једнострано су га напустиле. Нешто касније, иста таква судбина је задесила ДОВСЕ И ДРСМД. Ваља признати да залагање за њихово очување, није било тако јако, као у случају са Договором о ПРО. Да, Русија се са највишег политичког нивоа залагала за њихово очување, али даље од те принципијелне позиције ствар није кренула. Европске државе, чији су безбједносни интереси били директно повезани са овим договорима, и које су их читаво вријеме с ентузијазмом подржавале, фактички су се солидарисале са ставом Вашингтона и млитаво су посматрале њихову ликвидацију.
Да ли Договор СНБ-ИИИ очекује такође таква судбина? Вјероватно би у овом тренутку било преурањено прорицати његову судбину. Истовремено, већ сада је сасвим очигледно, да чак и у случају продужења рока важења овога Договора, биће практично немогуће обновити ону разгранату и договорно – правну основу контроле наоружања на више нивоа, која је стварана током деценија у другој половини прошлога вијека и служила интересима стратешке стабилности свијета. Ако се сложимо са таквом сликом данашње реалности, онда се постављају два практична питања: прво, треба ли признати да традиционална контрола нуклеарног и уобичајеног наоружања пред почетак треће деценије XXИ вијека не може да се оживи? Друго, који су механизми контроле наоружања уопште могући у новоформирајућим међународним условима?
Очигледно је да значајан дио одговорности за урушавање међународног система контроле наоружања сносе Сједињене Државе. Након завршетка хладног рата Вашингтон, уобразивши да је побједник, отворено је окренуо у правцу негирања оних међународних механизама, који, према мишљењу неколико америчких администрација, су могли некако да ограниче њихову слободу на међунатродној арени, а у суштини да поремете америчку доминацију у свијету.
САД су једнострано изашле из Договора о ПРО и ДРСМД, на сваки начин су онемогућавале државама чланицама НАТО ратификацију прилагођеног ДОВСЕ, избјегавале су конструктиван дијалог о другим могућностима контроле наоружања. Потписивање Договора СВН-ИИИ, 2010. године значило је изузетак из такве укупне тенденције.
Истовремено, било би опасно поједностављивање и сву кривицу за садашње стање ствари у области контроле наоружања приписивати искључиво САД. Немогуће је заобићи околност да је послије завршетка хладног рата, свијет престао да буде биполаран, па према томе и у односу глобалне нуклеарне опасности. У области безбједности акценат се све више почео премјештати са глобалног нивоа на ниво региона и појединачних земаља. Истовремено се почела мијењати и скала приоритета у погледу пријетњи безбједности, па је основна пажња усредсређена на борбу против тероризма, различитих облика екстремизма, трговине наркотицима, противзаконите миграције и т. д.
У таквим условима реакција међународне заједнице на појаву нуклеарног наоружања у Индији и Пакистану, иако је била осуђујућа, али недовољна да би га омела. Ово се може објаснити само тиме да појава ракетно-нуклеарног наоружања у арсеналу ових земаља, иако је постала директно кршење режима неширења, била је перципирана у свијету, не као директна пријетња глобалној безбједности, већ прије као регионални проблем. Вјероватно треба признати да кривицу за такав став сносе у овој или оној мјери све чланице „нуклеарне петорке“, које су истовремено словиле и као сталне чланице Савјета безбједности ОУН.
Полувјековна историја контроле нуклеарног наоружања у наше вријеме изгледа све мање утјешном. У оној варијанти, која нам је била позната из времена првих споразума, које су прије пола вијека потписивали Леонид Брежњев и Ричард Никсон, таква контрола се примиче своме законитом крају. Посљедњи рушилачки кораци Трампове администрације су вјероватно убрзали тужан расплет и обојили је додатном драматичношћу, али такав расплет је прије или каније био неизбјежан. Вратити се у седамдесете године прошлог вијека, или чак у 2010. годину, када су Дмитриј Медвједев и Барак Обама потписали ДСНВ – 3, свакако је немогуће.
С друге стране, тешко је замислити, да у свијету постоје државе које су заинтересоване за трку у нуклеарном наоружавању, које нико и ништа не ограничава. „Игра без правила“ у овој сфери је веома ризична, а свака нова деценија XXИ вијека, ако не и свака година, значиће само повећање ризика. Према томе, некакви нови механизми контроле стратешког наоружања овако или онако морали би ницати кроз нагомилане остатке старог билатералног совјетско-америчког система.
Данас, вјероватно, нико не може предвидјети, какви ће конкретно изгледати ти нови маханизми. Јасније је какви они вјероватно неће бити.
Ствар је прошлости билатерални формат контроле стратешког наоружања. Сједињене Државе све више брине увећење нуклеарног арсенала Кине, балистички потенцијал Ирана и т. д. Прије или касније и Русија ће, поред САД, такође морати да обрати пажњу на растуће могућности службених и неслужбених чланица „нуклеарног клуба“. У складу са тим, билатерални руско – амерички формат мораће свакако бити реконструисан у мултилатерални. Задатак није тривијалан, али он ће се некако морати рјешавати.
Будући споразуми тешко да ће се доносити у варијанти традиционалних, правно обавезујућих, и оних који ће подлијегати ратификацији. Данас ратификовати било који облик међународног договарања је посао крајње сложен, а у многим случајевима скоро немогућ. Посебно ако полази од тога да нама још предстоји да прођемо историјски дуг период оштре конфронтације између водећих играча свијета. У таквим условима какве се гаранције могу дати у погледу извршавања обавеза од страна, које су потписале договор? Како нам искуство говори ДРСМД, баш као и Договор о ПРО, чак правно обавезујући споразуми, не пружају такве гаранције: оперативно је могуће напустити сваки такав споразум, испуњавањем не сасвим сложених формалних процедура.
Такође је могуће претпоставити да ће се у будућим преговорима о контроли стратешког наоружања тешко налазити количински параметри нуклеарних арсенала, земаља које се буду договарале. Количинска трка у наоружању, типа оне, која се водила између Совјетског Савеза и Сједињених Држава у другој половини прошлога вијека, тешко да ће се поновити у овом стољећу. Највећу главобољу преговарачима ће представљати не количинске, већ квалитативне карактеристике стратешких арсенала – таквих, као што су напримјер, пораст коришћења елемената вјештачког интелекта у овој области.
Што се тиче формата преговора и могућих договора, у будућности ће бити више тражени, не традиционални билатерални модели, већ еластичнији мултилатерални формати, типа Заједничког свеобухватног плана акција (СВПД) – Споразум о иранском нуклеарном досијеу 2015. године. Разумије се, чак и такав формат, у што смо се могли увјерити, не пружа потпуну гаранцију извршавања договореног и ипак дозвољава да се изналазе рјешења око којих је могуће ујединити широки круг држава и на тај начин снизити ниво затегнутости.
Могуће да ће убудуће и сам термин „контрола“ наоружања изискивати ревизију. Умјесто правно обавезујуће превасходно количинске „контроле наоружања“ може се прихватити мултилатерално, неформализовано првенствено квалитетно „управљање стратешким наоружањем“. У том новом систему координата веома велику улогу ће играти постојање многобројних линија комуникације, не само на највишем, већ и на другим нивоима, оперативна размјена војних информација и поређење војних доктрина.
У нуклеарном свијети наступа нова епоха. Тај свијет постаје све сложенији, мање предвидљив, и потенцијално опаснији, него онај свијет, који је постао прошлост, свијет XX вијека. Жељели бисмо да се надамо да Русија, САД и други водећи свјетски играчи ће моћи да се уздигну изнад узајамних сумњи и пријекора, да спознају ниво нарастајућих ризика и да своје напоре усмјере на тражење нових модела и нових алгоритама за смањење нуклеарних ризика и јачање стратешке стабилности на глобалном и регионалном нивоу. Русија има обавезу да буде један од лидера овога историјског процеса. Наша земља располаже уникатним искуством у доношењу и примјени најразличитијих механизама контроле наоружања, богатом традицијом совјетске и руске школе међународних преговарача, сачуваним удружењем високопрофесионалних експерата за питања стратешког наоружања.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Жид!
Син Елико Давидовна Сагирашвили.
Слуга тамне власти.
Непријатељ Православља.
Нас је продао и уништио више него
јавни непријатељи, када је био
замјеник жида Козирјева и потом
министар ИП Ру.
Презирати тамо њега.