Албер Ками – Царство морала и царство насиља
1 min read
На данашњи дан, 4. јануара 1960, у саобраћајној несрећи погинуо француски писац Албер Ками, добитник Нобелове награде за књижевност 1957, чији се књижевни рад темељи на идеји о апсурду /симболика мита о Сизифу/ и револту /симболика мита о Прометеју/. Апсурдности свијета супротставио је стваралаштво, јер, како је написао, „стварати значи двапут живјети“. Дјела: романи „Странац“, „Куга“, „Пад“, позоришни комади „Калигула“, „Праведници“, „Опсадно стање“, „Неспоразум“, есеји „Свадба“, „Мит о Сизифу“, „Писма њемачком пријатељу“, „Побуњени човјек“.
„Побуњени човек” појавио се 1951. године. Скреће одмах на себе пажњу, као једно од најконтроверзнијих Камијевих дела. Критике долазе и с леве и с десне стране. Најзначајнија је она која је довела до дефинитивног раскида Сартра и Камија.
Кад се дело појавило, Франсис Жансон, као најбољи познавалац Сартрове филозофије, написао је критику у часопису „Модерна времена”, под насловом „Ками или побуњена душа”. Називајући Камијеву филозофију „филозофијом Црвеног крста”, „идеалистичком” и „реакционарном”, Жансон је у ствари показао колико се Сартрова и Камијева филозофија разликују. А разлика међу њима је и основни проблем времена у коме су живели и у којем данас живимо – однос хуманизма и насиља.
Овом сукобу претходио је један други, између Мориса Мерло-Понтија и Камија. Круг око Сартра и часописа „Модерна времена”, чији је он био директор, схватио је „Побуњеног човека као одговор Мерло-Понтију и његовом делу „Хуманизам и терор” (1947). Аутор „Хуманизма и терора” оправдавао је револуционарно насиље, па чак и оно стаљинистичко, самом идејом комунизма.
На многе приговоре и са леве и са десне стране, Ками је одговарао: „Ја нисам филозоф и никад нисам тежио да то постанем. `Побуњени човек` не тежи да буде исцрпна студија револта… Хтио сам само изнијети једно искуство, а знам да је то искуство и многих других. У становитом погледу та је књига исповијест” („Кронике”). Једина страст која покреће „Побуњеног човека, писао је Ками, јесте страст за препородом. Кад се утиша сва узалудна бука око те књиге, схватиће се, мислио је Ками, сва делотворност и нада њене слободарске мисли.
Данас све то изгледа једноставно и лако разумљиво. А тих педесетих година француски интелектуалци спорили су се и оптуживали као прави бољшевици: о томе да су сва средства дозвољена за остварење великих циљева, па макар пут до њих био поплочан жртвама и крвљу. До царства слободе, поручивао је Ками у „Побуњеном човеку”, не може се доћи насиљем и мржњом; само онај који се као Прометеј буни може данашњем човеку да врати изгубљени хумани лик. Бунећи се против нихилистичке логике, која је у основи данашњих револуција, против оног „све је допуштено”, против насилних остварења циљева, Ками је тих педесетих година, видовито, револуцинарном насиљу супротставио револуционарни синдикализам. Зато је полемика која је уследила после „Побуњеног човека” тако значајна, јер су њене последице биле далекосежне, а њен расплет потврдио Камијево мишљење да је однос између револуционарних циљева и средстава, у којем су сви судионици живели, један од главних проблема времена у којем живимо.
Зашто је Камијево дело дочекано са тако жестоким критикама, утолико пре што су он и Сартр били дугогодишњи пријатељи? Појаву његовог романа „Странац” лично је 1940. године поздравио Сартр; „Мит о Сизифу” учврстио га је још више у егзистенцијалистичком кругу, иако је Ками увек одбијао да себе назове егзистенцијалистом. Уследила је драма „Калигула”, па хроника „Куга” и од филозофа апсурда очекивала су се нова велика дела, јер је он уз већ поменуту критику Мерло-Понтијевих ставова био и критика филозофије апсурда. Уз то „Побуњени човек” могао је бити схваћен и као критика ставова неприкосновеног „оца егзистенцијализма” Сартра, које је изнео у својим драмама „Прљаве руке” и „Ђаво и Господ Бог”. Док је Сартр сматрао да се свет не може мењати „чистим” Игоовим рукама и да се угњетенима не може помоћи проповедима свеопште љубави, Ками је у љубави и милосрђу и њиховом супротстављању насиљу видео једини прави ангажман за човека.
