(VIDEO) Branko Miljković: Uzalud je budim
Branko Miljković
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
Zlatko Tomičić, u pismu Mati Ivana Meštroviću od 7. studenoga 1961. godine, ovako je opisao smrt svog prijatelja i sina Ivana Meštovića :“Tvrtko je bio po dolasku iz Amerike u teškom duševnom stanju. On prije odlaska u SAD nije pio godinama, a tada se ponovno odao alkoholu. Očito su ga boljeli neki nesporazumi s vama i s roditeljima. Sa ženom su mu odnosi također bili vrlo nesređeni i kritični. Bili su pred razvodom. Događale su se strašne scene koje je izazivao on, a i ona. Ne znam da li vam je poznato naše vrlo blisko trajno prijateljstvo – Tvrtka, beogradskog pjesnika Branka Miljkovića i mene. Njih dvojicu sam ja upoznao i oni su se vrlo zavoljeli. Kad se Branko Miljković u veljači ubio, o tome sam pisao Tvrtku u Ameriku i on mi je odgovorio u svom pismu da će možda i od nas netko ubrzo poći istim putem. Kad je doputovao natrag u Zagreb, on mi je, sjećam se vrlo dobro, na Uskrs, rekao da će se ubiti ‘na isti način kao Branko’. Vidio sam da je jako razočaran životom, ali ipak nisam do kraja vjerovao da će to učiniti. On je to ipak učinio. I to u onom razdoblju kad smo se nekako bili baš razdvojili zbog mojih putovanja i dugih odsustava iz Zagreba. Bio je suviše osamljen, a tada je ostao posve sam. Kad se to dogodilo, ja sam bio u Dalmatinskoj Zagori (spremajući neki članak o Tinu Ujeviću). Nije bilo u Zagrebu mojih prijatelja Joze Laušića i Mate Raosa s kojima sam Tvrtka upoznao i s kojima se on ove godine družio i čije mu je društvo također vrlo godilo i jačalo ga. Tvrtko se ubio u svom stanu u subotu 23. rujna. Do utorka 26. IX bio je sam, mrtav u svojoj spavaćoj sobi. A štampa je o tome donijela vijest tek u subotu 30. IX i to da je preminuo ‘naglom smrću’ 26., a ne 23. IX. Jadni Tvrtko ugušio se je užetom za rublje koje je vezao o kvaku prozora, bacivši se na pod.