Гдје је НАТО погријешио

У последњих 25 година постсовјетска Русија могла је само да негодује због ширења НАТО-а ка њеним границама, али после 2008. улоге су се промијениле, а последица је да данас САД и Европа немају прави одговор на украјинску кризу.

„Изгледа да смо само пробудили успаваног џина.“ Ријечи којима је адмирал Јамамото прокоментарисао вијест о дјелимичном успјеху напада на Перл Харбор Американци данас често помињу у својим анализама украјинске кризе. Разлог је очигледан: док је у последњих 25 година постсовјетска Русија могла само да негодује због ширења НАТО-а ка њеним границама, после 2008. улоге су се промјениле, а последица је да данас САД и Европа немају прави одговор на украјинску кризу. Штавише, сматра се да је узрок томе била политика НАТО-а после хладног рата која је Русију третирала као пораженог противника и провоцирала ширењем на исток и бомбардовањем Србије, за шта данас цијену плаћа у Украјини. Таквој оцјени овдје би се мало шта могло додати осим можда да је бомбардовањем кинеске амбасаде у Београду 1999. НАТО пробудио и другог џина – Кину – чији се војни буџет после овог догађаја винуо у небо.

У чему је НАТО погријешио после хладног рата? Мајкл О’Ханлон из Брукингс института мисли да су направљене четири главне грешке. Прво, што је потцијенио Русију и искључио могућност међудржавних ратова у догледној будућности. Друго, што је главни задатак НАТО-а – одбрану територије држава чланица – замијенио мисијама изван његових граница и почео да се шири према Русији. Треће, што су његови лидери постали жртве властите реторике и повјеровали да то неће изазвати реакцију Москве. Четврто, што су повјеровали да ће НАТО бити успјешан у операцијама далеко ван своје територије, на примјер, у Авганистану, Ираку и Либији. И у томе бисмо се могли сложити са овим аутором, уз додатак пете грешке што су САД, умјесто да учврсте УН после хладног рата, повјеровале да им оне више нису потребне и да би их могле замијенити „глобалним НАТО-ом“. Последица је да данас Уједињених нација нема у Украјини иако су их Американци направили после Другог свјетског рата управо да би спријечили овакве кризе.

Како исправити грешке? Лидери НАТО-а вјерују да се одговор сам намеће. Генерални секретар НАТО-а у недавном интервјуу је изјавио: „НАТО се вратио“, изражавајући увјерење да ће предстојећи самит у Велсу обиљежити повратак алијансе својој изворној мисији одбране евроатлантског простора. Упућени посматрачи ће се ипак присјетити да је некада давно први генерални секретар НАТО-а другачије дефинисао мисију овог пакта тврдећи да је његов задатак „да држи Американце у Европи, Русе ван Европе и Њемце под контролом“. И ту се вјероватно крије квадратура круга коју је отворила украјинска криза.

Прије свега, између Сједињених Држава и Европе данас постоје крупне разлике у прилазу Украјини. То се могло видјети приликом недавне посјете Ангеле Меркел Вашингтону када је Барак Обама покушао да је приволи на оштрије санкције према Русији. У Њемачкој, чија годишња трговина премашује вриједност од 75 милијарди евра и чију привреду у великој мјери покрећу руски природни гас и руско тржиште, за тако нешто нема много разумијевања. То је, вјероватно, био разлог због кога су Њемачка и Русија недавно предложиле заједничко рјешење у пет тачака по узору на дејтонски мир у БиХ, али се покушај бившег њемачког министра Штајнмајера да на њега приволи власти у Кијеву неславно завршио. Покушај ЕУ да учврсти позиције у региону потписивањем уговора са Молдавијом чак и у Бриселу буди страх да би Москва могла реаговати онако како је реаговала у Украјини, али с много опаснијим последицама.

Друго, Москва је у Украјини показала не само да не жели НАТО на својим границама него ни ЕУ и да је Владимир Путин озбиљно мислио када је у својој предизборној кампањи рекао да наспрам ње намјерава да створи евроазијску унију. Ма колико такав пројект данас изгледао невјероватно, он је ноћни кошмар за америчке геополитичаре који никада нису крили бојазан од хегемоније ривалске силе на евроазијском простору због чега су, уосталом, и водили три рата у Европи. Због тога је 1949. године створен и НАТО и то је лорд Исмај сасвим јасно рекао у поменутој крилатици о његовој мисији. С друге стране, кинески пројекти,попут „новог пута свиле“, тј. жељезнице која би повезала Кину и Европу, данас су на столу кинеских лидера који вјерују да располажу средствима да их остваре и да их најновије заоштравање односа САД с Русијом и Кином упућује у том правцу.

Утисак је да ни Москва у садашњим околностима нема ништа против кинеских амбиција и тешко је повјеровати да ови пројекти неће бити тема разговора Владимира Путина када крајем маја посјети Пекинг у намјери да коначно потпише уговор о заједничком гасоводу који ће преусмјерити дио руског природног гаса од Европе ка Кини. Највећи губитник би у том случају била ЕУ која би остала без најважнијег средства којим би могла одговорити Русији у случају даље ескалације украјинске кризе. Штавише, она би могла довести и до нових подјела унутар НАТО-а између држава „старе“ и „нове“ Европе, јер док Њемачка и друге старе чланице виде у постсовјетској Русији, прије свега, важног партнера, нове чланице су у НАТО и ушле у страху од повратка Москве и обнове њене сфере утицаја у источној Европи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: