Деценијама већ, откако сведочимо свеопштем убрзању света око нас и бесомучном утркивању технологија, чији незадрживи напредак неретко „претиче“ напредовање нас самих – слушамо о будућности књиге, оваквој или онаквој, но ипак чешће несигурној и осликаној мрачним тоновима. Књижевност, ипак, упорно опстаје, писци пишу, а читаоци читају, било са монитора и дисплеја, било са папира, а књиге се упркос туробним предвиђањима и објављују и траже, позајмљују или купују. Овај 23. април, установљен као Светски дан књиге, диљем планете дочекујемо у ванредним околностима, затворени у кућама, углавном и са „вишком“ времена који бисмо – у ситуацији када нам је друштво других забрањено, могли утрошити на друговање са књигом, свакако најстрпљивијим и најмудријим пријатељем сваког човека.

– Од избијања пандемије, широм света изговорено је много тешких речи на рачун људскога рода – констатује писац Вуле Журић. – Чини се да је сваки божји дан који човечанство проводи у карантину својеврстан светски дан човекове кривице. Хајде да се макар на Светски дан књиге одрекнемо тог лицемерног ружења и да те вечери аплаудирамо и неуништивој људској жудњи за сазнањем. У овом глобалном времену смрти књиге се још једном испостављају као најпоузданији човеков штит пред мрклим понором незнања из кога вребају необуздани страх и сујеверје. Верујмо, дакле, књигама онолико колико књиге верују у нас!

Писац Мирко Демић, иако сасвим верује и књигама и у књигу, нема много вере да ћемо и као појединици и као друштво из свега овог извући поуке те постати бољи или гори него што смо били, не верује у корените промене већ је уверен да ћемо се и овог пута препустити инерцији да нас носи.

Промишљајући будућност писане речи и као директор крагујевачке Народне библиотеке „Вук Караџић“, Демић сматра да ће васцели свет, задешен овом глобалном пошасти, бити приморан да темељније планира развој појединих сегмената друштва, па и оног културног, који вапи за дугорочним системским решењима и јасном културном политиком.