На путу за Дамаск

Пише: Емило Лабудовић

„Чудна ме понекад жеља хвата/да купим разгледницу и напишем/: добро је… поште раде… нема рата…/ и ништа више/“.

Ко зна ко је и када исписао овај стиховани графит на бочни зид поште у Булевару Станка Драгојевића (већ годинама одолијева зубу времена и другим „текстописцима“) али смисао и дубина његове једноставне поруке актуелнији су данас него икад прије. Мегаломанско потрошачко и хедонистичко друштво, вријеме у којем је све било могуће и дозвољено, вријеме када су сила и моћ однијели превагу над моралом, традицијом и темељним вриједностима, коначно се суочило са својим одразом у огледалу и – ужаснуло се. Баук страха и немоћи кружи планетом и не познаје (а још мање признаје) границе, националне дохотке, војне потенцијале, културолошка достигнућа….

Једна тек под електронским микроскопом видљива живуљка, накостријешена и бодљикава као јеж, постројила је и покорила земље и територије о којима су и највећи завојевачи могли само да сањају. Нижу се моћне Кина, Америка, Русија, недодирљива Европска унија… Прокишњава и на све стране цури чак и толико хваљени НАТО кишобран. Не помажу виле, скупа аута, златни „Ролекси“… Човјечанство, уљуљкано у сигурност савремене медицине, опет се суочило са масовним умирањима, масовним спаљивањем мртвих, претрпаним болницама и тијесним гробљима. Испоставља се да ништа није моћно а да не може да падне, и ништа није вјечно (осим, наравно, Мила и Црне Горе) а да не може да нестане.