Покатолица

Неколико слика предсједникa скупштине, и одока физономски непрецизног (прим. шнајдера из Барија, али није пао цукар у воду). Како кривокапић кривотвори мислећи да твори. (Презиме узимам  као протезу – пластику – иначе, не бих!) (Презиме стављам у фунцију, одн. презиме не узимам као презиме фунционера). ) Како, овај – дјелујући као покатолица – дјелује, одн. како овај, свакако, високи функционер функционише е да би (језуитским начином), једно огромно вријеме ствио ван снаге, ријечју, избрисао оном руком коју држи на грудима док слуша Секулу.

Кад чујем предсједника скупштине кривокапића (горе сам образложио зашто малим словом, и зашто кривокапић курзивом), да ће сјутра наставити засиједање скупштине, треба ми додатна количина кисеоника у мозак. Подозревам, са кривокапићевог непца (курзивом зато што је курзив крив, искривљен), никад не нестаје фамозно – сјутра, на црногорском новоговору, зато ко хоће, нека и овдје кривотвори сјутра до сјутра. Не браним. Ево му га. Иако исто још једино ради најнижетиражнији  “Глас Чепурака”, одн. “Побједа”. Побједа, чега побједа. Па с обзиром на ову веселу слику – карикатуралну – предсједника скупштине, који са толико вјештачког – рециклираног – живи у свој нестварности, морамо, заштити “велике “ обновитеље – реформаторе – од сумњичења – и оваквог – оних (безмало свих!), који мисле да одрицање од традиционалних средстава значи, уједно, и неспособност, да се тим средствима послужимо.

Предсједник скупштине, често се не разликује од, кажем, једног Бањевића (мислимо на истог Бањевића!), и бањевићевске обљубљене социјално осигуравајуће естетике. Свему треба додати и речник са – загоњењем – (загоњење узето као гест!) Нешто кажете – загонећи се! Видјели смо и те стрип сцене у скупштини. Лијепо би било додати и филмску сцену полицајца из црне тројке са уздигнутим пендреком. (И пендрек курзивом!)

Ево слободног извода из речник, са загоњењем. Рецимо: пас лаје. Свезани пас лаје. И баш добро лаје. Не трза се. Онако, доконишући –  лаје, а брда одлијежу. Свезан за колац и лаје, а одонуд морачког сутока, одлијеже. Али, ако лаје загонећеи се, трзајући, цимајући колац, е, то је, побро, пас. Какав пас. У, какав пас! Пас лаје, пратилац нажег рода. (Читалац погађа да је текст писан током љетње паузе националног парламента, а што се тиче пса, сцене су ваздашње). И најурбаније младунче одрасло у тотално урбаном подгоричком крајолику (Вектра), још и чадо министра, или судкиње, или психолошкиње, или посланикиње, кад чује пса да лаје, уздрма му подсвјесно, ген покрене, не само зато што су му тата и мама, колико до јуче, чували козе по пристанцима провинцијских градића, рецимо, по Брези, или по Недакусима, или по горњем Загарчу, или по пустој Косаници, или по доњем Подбишћу, све погледујући Мојковац. Кећ, кећ, кећ, а све погледне мост и Мојковац.

Како дјелује црногорски предсједник у скупштинској сали (коју, у тексту, претварамо – у учионицу). Отприлике, овако: рекао бих да ће се наука о језику умјети ослободити старог школског догматизма, чврстих родова и облика, ако престанете замишљати етику, драматику и лирику као естетске појмове, ограничивши их врло одлучно на подручје социологије и психологије, иако не значи да све то онамо и спада. И, отуда, предсједник скупштине просто живи за тренутак кад ће рећи да ће сјутра скупштина наставити са радом. Сјутра настављамо. При том (погледајте и сами), подигне и једну обрву. Сјутра поподне настављамо. Још мало на екрану држимо предсједника скупштине. Његова такозвана школска догматика налази свој властити закон у пориву из којег потиче, а никако у језику којем спада. При том, не треба заборавити, да подиже само једну обрву –песник ће рећи: гараву повију.

На ти Бога и божије вјере, заборавиће он сјутра до прекосјутра, чим прође делвет: дићи ће се свијет на тојагу. Ја вам, вала, нећу од тога дијела црногорскога, што говорио један, само да не буде доцкан, ко баба за литијом. И, кад поменух бабу, само још мало о овом физиономски непрецизном бићу, са дубоким залисцима, који, попут каквог презнатника, подиже лијеву обрву. Лакше би нам било разумјети га – кудикамо лакше – ако би ово начело било општеприхваћено и од кривошијана. Колико лакше. Али, ни они, кривошије, сјутра више не изговарају као предсједник. Изговарају, али само кад се спрдају. Тачно знам једну бабу која намјерно каже сјутра, само да би се спрдала.

Она ће, дакако, и данас то опослити, али ће рећи, е, нећу, но сјутра идем до Виде, и осмјехне се. Баба. Баба из Кривошија. Руралне бабе, а које нијесу, много се лакше прилагоде урбаним вратоломијама, него синови. Син се, просто, смете. Баба, не. Хоћу рећи, много је лакше мјерити црногорски новоговор законима донесеним на темељу прошлих дјела посвећених навикама, него, законима њега самог, а који би тек морали створити. Није пао цукар у воду. Је ли тако. А.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: