Драгослав Бокан: Храбра руска осветница Наталија Фјодоровна Меклин-Кравцова

Пише: Драгослав Бокан

Толико пута смо сањали о освети онима који су нас понизили, садистички мучили и убијали, али никада нисмо имали прилику да то буде она заслужена, библијски праведна освета великих размера и задовољавајуће пропорције. Никад.
Нешто од тога смо макар осетили 1912-те приликом ослобађања Косова (и Метохије), па су наши ратници, са војводом Радомиром Путником и песником Миланом Ракићем на челу, све до смрти с поносом носили медаљу са натписом ”Освећено Косово”. И још, макар у назнакама, током деведесетих, када потомци покланих Срба у пакленој НДХ нису дозволили да се понови некажњени усташки масакр и геноцид из Другог светског рата.
И то је, отприлике, све.

Али, друге земље су имале ту прилику да конкретно казне своје смртне непријатеље и масовне убице своје деце и стотина хиљада невиних цивила, све те надмене освајаче без трунке милости за народе у освојеним земљама. Ту је чак било и претеривања (Хирошима и Нагасаки за Перл Харбур), али и праведне освете – попут оне руске према немачким нацистима и њиховим сарадницима.

Овде ћу издвојити један посебно интересантан детаљ из ове осветничке хронике. Женску ваздухопловну ескадрилу руско-совјетске армије, која је у најтежим условима борбе са немачком противваздушном одбраном и ловцима Герингове ”Луфтвафе” свакодневно, годинама, бомбардовала важна ”Вермахтова” упоришта, онемогућивши тако пребацивање муниције и војне технике Хитлерових армија на исток.

Ове неустрашиве женске посаде (по њих две су биле у пару: навигатор и пилот) су обавиле велики посао удара по непријатељу, све од 1942. године па до самог краја рата.
”Четрдесетшести тамански гардијски авионски пук за ноћно бомбардовање (носилац ордена Суворова)” је покренут у граду Енгелсу (Покровску) на Волги, трудом Марине Михајловне Раскове (са дипломом музичког Конзерваторијума, образоване кћерке познатог московског оперског певача), искусног летача и мајора ”Црвене армије”, а командант овог легендарног пука састављеног искључиво од жена-пилота, била је потпуковник Евгенија Давидовна Бершанскаја-Бочарова (по њој су, у шали, ову јединицу звали ”Дуњкин пук”), једина жена добитница престижног ордена Суворова у читавој совјетској армији (орден Суворова, заједно са орденима Кутузова и Александра Невског, био је уведен у употребу 1942. године, током најжешћих борби Отаџбинског рата са Немцима, за посебне заслуге и показано херојство виших официра ”Црвене армије”).

Али, ја сам овде, у име свих њих, поставио чувену фотографију Наталије Фјодоровне Меклин-Кравцове, Рускиње из Кијева, не само због тога што је она била једна од најодликованијих и најзаслужнијих пилота ове ноћне осветничке ескадриле, не само зато што је била и ”барјактар” (носилац њихове пуковске заставе), не само због њених 980 борбених летова и 147 тона на непријатеље просутих бомби, већ и због њене лепоте и аутентичне женствености.
Овај њен фантастични потрет у униформи, с грудима просто оклопљеним одликовањима, увек је за мене био једна од иконичких слика Другог светског рата (иако се, често и погрешно, наводи Ирина Фјодоровна Себрова уместо Наталије, чија је то, у ствари, фотографија).
Па зато желим да овај сажети Наталијин биографски медаљон буде део мог текста о женама-витезовима које су ослобађале руско и заузимале немачко небо својом непојамном храброшћу.

На почетку их је било 117, већина их је није била старија од 22, ни млађа од 17 година. И трајале су, као посебан ваздухопловни пук, од маја 1942. до 15. октобра 1945. године када је јединица расформирана.

Први борбени лет (од силних хиљада након тога) имале су 12. јуна 1942. године, на Светог Исакија Далматског (заштитника Петрограда, по коме је названа и тамошња највећа и најпознатија црква, чувени ”Исакијевски Сабор”). Био је то и дан (по црквеном календару) рођења руског императора Петра Великог, прави тренутак за почетак овакве једне војне и историјске авантуре.

Летеле су на лаким двокрилцима У-2 (или По-2), који су по дану били лаке (и споре мете), па су готово искључиво служили за ноћне летове и бомбардовање под окриљем таме. Највећа брзина У-2 је била тек 150 километара на сат, а имао је посаду од две девојке, које су фантастичном вештином успевале да заварају траг (летећи јако ниско, изнад самих шумских крошњи) и тако успешно обаве задатак.
Многе се никада нису вратиле са своје ноћне мисије, осветљавајући својим телима, у огњу погођеног авиона, небо над њиховом вољеном Русијом…

Због специфичног звука и искључиво ноћних летова, Немци су овој ратној ескдрили, у страху, дали име ”Ноћне вештице” (па чак и ”Валкире”).
И тај застрашујући ратни надимак им је остао све до данас (када се о њима учи и говори у свим руским Војним и Ваздухопловним академијама).

Посебно је занимљиво што је највећи број њихових летова био изнад данашње ”Новорусије” и Крима (активно су учествовале у бици за Севастопољ), али су летеле и даље на запад, према Немачкој – враћајући мило за драго мрском непријатељу.

А наша Наталија, коју смо овде истакли као симбол свих ”Ноћних вештица” (једне од најодликованијих војних формација у Другом светском рату) је била толико танка и витка да је, као млада полазница ваздухопловног курса, морала да ставља џакове са песком у кабину да би добила неопходни баланс и потребну тежину.
Прво је била навигатор и летела у пару са феноменалном, неустрашивом чак и за тадашње строге стандарде, Иром Себровом, која јој је давала прилику да лети, на повратку из заједничких борбених мисија. А онда је почела и сама да управља једним двокрилцем из пуковске ”гардијске ескадриле” и, полако, стиче славу због успешних летова, увек на граници погибије.

Са 22 године је постала ”херој Совјетског Савеза” (добила је и медаљу ”Златна Звезда”), а са 23 – већ је била заслужни ратни ветеран.

Као девојчица била је гимнастички шампион, одмах после рата је завршила Филолошки факултет и била стручни преводилац у Генералшатабу, а, касније, и писац (позната по својим летачким ратним успоменама).
И живела је 82 године (1922-2005), у пркос свима онима из њене генерације који су, избегавајући опасности и ризике, умирали пре ње.

А њена летачка група је оставила свој траг, крвав и праведан, у историји руског народа и његове борбе са силним освајачима.

Иако су многе од ”ноћних вештица”, тих анђеоских осветница, погинуле на задатку, немали број ових хероина је доживео дубоку старост и ново време (обећавајућу, обновитељску Путинову епоху).
Тако су њихова борба и јединствени подвиг овог летачког пука добили свој пуни смисао и, рекао бих, идеални довршетак и завршетак.

И све је легло на своје место, тачно тако како треба.

P. S.
1981. године је у снимљен и играни филм о овој јединици: ” На небу ‘Ноћне вештице’ ”, и то, ни мање ни више, него у режији једне од некадашњих девојака-пилота, Евгеније Андрејевне Жигуленко (мајора, пилота, носиоца Лењиновог ордена и ордена Хероја Совјетског Савеза). Она је написала сценарио и режирала овај филм (од 77 минута), у спомен на некадашње, славне дане у којима је и сама учествовала (са своја 773 ноћна борбена лета).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: