Плитки газ кроз дубоку воду

Пише: Емило Лабудовић

„Право је дубока вода“, рече неки дан један од оних црногорских правника који би, по знању и по звању, требало да су дубоко упућени у те „дубине“. Рече и намах загази у ту воду, али тек колико да скваси ноге, то јест – ни до чланака. А бјеше призван баш због очекивања да као искусан и обучен „ронилац“ узме жесток срк ваздуха, ма колико био загађен, и отисне се у те правне дубине и изрони шкољку истине о Закону који је ево данима дигао на ноге васколику црногорску јавност. И не само њу.

Имајући преко пута саговорника који у старту признаде да је лаик у познавњу права али жестоко поткован оправданом сумњом не само у норме спорног Закона већ и у контекст времена у којем је донесен, „ронилац“ се, при самој обали, као дављеник држао танке флоскуле типа „ако мислите да су вам повријеђена права, жалите се Уставном суду“. И то оном истом Уставном суду за којег је не тако давно рекао да је трупачке згазио свету књигз правног поретка сваке нормалне државе – Устав. Одбијајући упорно инсистирање да се, као правник од наводног ауторитета, изјасни о спорним члановима Закона, до мјере да је успио да изнервира и окрене против себе чак и доказаног антиСрбина у лику водитеља, „ронилац“ је покушавао да своју правничку недоследност и кукавичлук замаскира позом академске смирености и доминације. Од свега, стао је само горак укус пораза струке, знања и звања.

Да је право „дубока вода“ зна и онај који се макар очешао о ћошак Правног факултета, а да је право истовремено и „мутна“ вода, нарочито у бесудној земљи каква је Црна Гора, зна и последњи лаик. И умјесто да својим знањем и звањем разбистри ту воду, „ронилац“ је упорно пливао у плићаку, наоружан набуџеним „мишићима“ функције коју „обнаша“. Бити интелектуалац, по вокацији, значи битк одани слуга знању и звању а не режиму. Давно је речено „драг ми је Сократ али ми је дража истина“, али судећи по подугачкој колони набијеђених интелектуалаца који, из ноћи у ноћ, екран Јавног сервиса загађују флоскулама ван сваког разума, настојећи да одбране неодбрањиво, погинули су и Сократ и истина. Тој свеопштој изгибији права и правде у Црној Гори, у којој је поменути Закон само кап која је прелила чашу трпељивостир трпељивих Срба, „плиткогазећи“ је додао још једну жртву – себе. Јер неко његовог знања и звања требало је и морао је не само да поштено протолкује спорне чланове Закона већ и да упозори да су у њему најопаснији они који својом намјрерном непрецизношћу омогућавају да их по свом ћеифу тумачи и Курта и Мурта. Тиме је у „мутну и дубоку воду„ црногорског бесуђа само досуо канту црнила које смрди на нечовјештво. Правник његовог знања и звања морао се издићи на ону ителектуалну висину са које се, прије свга, види да Српска првославна цква није црква државе Србије па, самим тим, страна у „неовисној и натовској“ Црној Гори, већ цква свеколиког српског народа гдје год да се налази, од Аустралије до Јужне Амерке. Само се са те висине, на коу је „ронилац“ знањем и звањем обавезан, види да Митрополија црногорско – приморска надилази границе Црне Горе јер је њен поглавар „егзарх“ пећког трона. Само са те висине види се да је највећи број храмова којима „газдује“ Митрополија градио вјерујући народ Црне Горе у вијеме кад је, по свим документима, била српска и кад су тадашњи Црногорци били највећи, најватренији и најдоследнији Срби. Али, авај….