• Спорт

Теодосић: Жао ми је због Салета, урадио је много за српску кошарку

6 година ‎ ИН4С

Скоро свака дебата о петом мјесту кошаркаша на Мундобаскету завршава се са закључком да је Србији недостајао прави лидер. Нажалост, Милош Теодосић (32), вођа генерације која је у Кини требало да достигне врхунац играња за репрезентацију, гледао је утакмице испред ТВ екрана

Ђорђевић и Теодосић, фото: Новости, Н. Параушић

Скоро свака дебата о петом мјесту кошаркаша на Мундобаскету завршава се са закључком да је Србији недостајао прави лидер. Нажалост, Милош Теодосић (32), вођа генерације која је у Кини требало да достигне врхунац играња за репрезентацију, гледао је утакмице испред ТВ екрана.

Због свега што је урадио у дресу са националним грбом од 2007. године, оправдано се сматра да су његови луцидни потези, али и ауторитет на терену, недостајали да српски тим на Свјетском купу остави бољи утисак. Кад није ишло, био би ту да „измисли“ пут лопти ка кошу или слободном саиграчу, али и да подвикне ако треба. Ипак, трећи пут иста повреда лијевог стопала спријечила га је да се нађе међу путницима и тако му срушила снове о првом злату у дресу Србије, које силно жели да освоји.

Веома ми је криво што нисам могао да будем у Кини, али повреде су саставни дио наших каријера. Са тим тешким тренуцима морамо да се суочимо – почео је разговор, за „Новости“, Милош Теодосић, први још од 10. августа када је са болном гримасом напустио терен на пријатељском мечу против Литваније. – Нисам знао одмах да ћу пропустити Светски куп, али осетио сам да није добро. Био сам посвећен тренинзима током комплетних припрема, водио рачуна баш о том стопалу, али очигледно да се тад нисам довољно загрејао или шта год.

Тренутно се Милош спрема у Болоњи за нову сезону, дебитантску у дресу Виртуса и одбројава дане до повратка на терен.

Одрадио сам у петак први цијели тренинг. За неких десетак дана би требало да заиграм поново. Стварно једва чекам, јер сам последњу званичну утакмицу одиграо баш давно, почетком године. Како сам старији, терапије ми све теже падају. Током последњих година ми је мука од тих периода опоравка. Први пут сам стопало повредио још у ЦСКА, али то је била нека почетна фаза. Од тад вучем проблем с тим.

Колико му тешко пада повреда, толико и пето мјесто његових саиграча у Кини.

Много је теже кад се гледа. Већа нервоза, нервираш се… Онако играш и не размишљаш много. А овако видиш сваку ситуацију, све из другог угла и онда је скроз чудно.

Са дубоким уздахом почиње да прича о факторима који су оставили Србију без медаље.

Знали смо да је ово првенство прво после много година на које путујемо са улогом фаворита. И ми, играчи, смо имали највећа очекивања, а и комплетна јавност. Створио се огроман притисак, било је само питање са којом медаљом ћемо се вратити. Десиле су се те повреде, Гаги Милосављевић и ја нисмо ни отишли, Лучић је скоро без тренинга отпутовао, Бјелицу је исто мучило нешто…

Због свих околности, не могу да изговорим да је то „неуспјех“. Пето мјесто је, с обзиром на све, прихватљив резултат. Аргентина није имала шта да изгуби, као ми на неким претходним шампионатима. Нису имали већу жељу, али очигледно да су наши били стегнути и уплашени.
Одлазак са клупе Александра Ђорђевића, с којим ће наставити да сарађује у Виртусу, изненадио је и дугогодишњег капитена.

Веома ми је жао, нисмо стигли овдје у Италији ни да причамо о томе. Разумијем га и прихватам његову одлуку. Урадио је много за српску кошарку, освојене су три сребрне медаље. Хвала му на свему. Он је фантастичан тренер.

Теодосић никада неће заборавити шта је добио у националном тиму и у ери Ђорђевића, а и прије тога, пишу „Новости“.

Мени лично је репрезентација помогла много. Сећам се 2009. на примјер, потпуно се променио мој статус у Олимпијакосу, после сребра на ЕП у Пољској, гдје нас је водио Дуда Ивковић. Прије тога су у грчком клубу хтјели да ме склоне, да ме дају за другог играча, али када сам се вратио са шампионата добио сам значајну улогу. То је велика прекретница у мојој каријери. Да није било репрезентације, све би отишло у неком другом правцу.

Само годину дана касније српски плејмејкер је ушао у анале. Постигао је тројку три секунде прије краја меча којом је донио побједу Србији у четвртфиналу СП против Шпаније. Тај потез и даље се врти на ТВ шпицама…

Искрено, постидим се кад видим тај снимак. Непријатно ми буде. Иако је прошло девет година и даље нисам прихватио да се то стварно десило. Нисам свјестан да сам то ја.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: