Велики празник Успенија пресвете Богородице и слава саборног Храма посвећеног овом празнику у Пошћењу и ове године је свечарски дочекан у овом гласовитом дробњачком мјесту поред Шавника. Три племена Дробњак, Морача и Пива и данас су се окупили да буду оно што су били увијек – једно и заједно, што је овај крај одржало и сачувало кроз тешка и дуга времена ратова и окупација.
Домаћин овогодишње славе био је Предраг Грбовић, а домаћинства за наредну прославу се прихватио Радош Ћоровић.
„Сабрали смо се око светог храма у славу Пресвете Мајке Божије која је родила Христа спаситеља. Она је прва међу светима којој се обраћамо и молимо за Њено високо заступништво код сина, зарад спаса наших душа и опроштаја грехова“, казао је отац Драженко Ристић, шавнички парох и указао присутнима на „бијелу кугу“ која, како је рекао „затвара наша села, а угрожава и градове“.
Момир Абазовић, један од најстаријих мјештана, одао је признање оцу Драженку „за узвишену мисију коју обавља у овом дијелу Црне Горе“:
„ Наш прота је најомиљенији становник цијелог Дробњака, казао је Абазовић.
Професор у пензији Милисав Чворовић са тугом у гласу је подсјетио на вријеме кад је он службовао у пошћенској школи:
„Некад је овдје врило, жамор дјеце чуо се на далеко. Дај Боже и Пресвета Богородице да се школа врати у живот, а да се нашим падинама поново ори дјечји смијех“, казао је Чворовић.
У духу претходних говорника био је и домаћин наредне славе Радош Ћоровић, који је пожелио да се идуће године на Госпођиндан окупи и буде што више дјеце.
Као главни бесједник ове године, требало је да говори недавно преминули историчар Вукић Илинчић. „Не бива како би ми жељели и Свевишњи је одредио да нашег брата Вукића прими 27. маја ове године и пресели га у бољи и праведнији свијет“, казао је бесједничар Велиша Кадић, дописник Вечерњих новости из Подгорице, посвећујући бесједу др Илинчићу, „уснулом брату који је волио ове дробњачке горе, које су га увијек радо сретале и грлиле кад би год стао на ово парче земље Косовчића“.
-Хвала нашим врлим домаћинима који ми допустише да изустим које слово о нашем уснулом брату професору др Вукићу Илинчићу, које се тачно прије три мјесеца преселио у царство небеско. Волио је он ове дробњачке горе које су га увијек радо сретале и грлиле, када би стао ногама на ово парче земље нас Косовчића. Сигурно, да би о Вукићу много студиозније и љепше могао казати неко из његове бранше – историјске науке, учитељице живота, али допустите ми да из другог, новинарског, помало аналитичког угла и ја нешто прозборим. Није лако о Вукићу бесједити, иако је дружење са њим, или бити тамо гдје он проговара, увијек била посебна привилегија. Оставио је дубок траг у науци. Из његових дјела има се шта научити. Његова обрада бомбашке и васојевићке афере у којој је оголио монтирани политички процес, сличан оном који се данас води у Подгорици, те политичке прилике у Црној Гори од 1905. до 1914. само су дио његовог богатог стваралаштва. Своје огромно знање преносио је на научну и стручну јавност, домаћу и страну и као професор, али и као уредних историјских издања Матице српске. Не може се заборавити његово виђење тајног уговора Црне Горе, Србије и Турске у вези са анексијом Босне и Херцеговине, па питање Рашке области 1908. године, прелазак Васојевића у Србију 1861., о карактеристикама национално-ослободилачке политике краља Николе према средњем Полимљу и Потарју у вријеме балканских ратова и тако редом, све до 27.маја, када је тачку ставио проклетник –живот. Раскошни таленат, сјајну симбиозу поштења и правичности и жице гласовитих Илинчића, брусио је кроз својих 57 година овоземаљског трајања. Учио је од најбољих поодавно, с највишим оцјенама завршио високу школу, врхунски изучио нимало лак занат и то прије свих рокова. Вукић је истински живио своје текстове, научне радове и објављене књиге. Најмање је шефовао тамо гдје се питао, знајући да само добра прича налази читаоца и подстиче млађе колеге. Предат послу, који је неријетко трајао до дубоко у ноћ, није показивао умор. Тамо негдје, у његовим очима, он се назирао, али само они који су га добро познавали могли су да виде ту мјешавину сјете и бриге за нови дан, за располућену и разбраћену Црну Гору. Вјековима међу историчарима постоји дилема да ли се историја понавља. Вукић Илинчић је имао јасан закључак, нажалост – да! И то само несрећним народима који нијесу извукли поуке из те историје, што је и основни циљ ове науке, истакао је он.
Архиеписком цетињски, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, казао је о Илинчићу да је једини сигурни пут који чека све људе, некога прије, а некога касније, оним којим је 27.маја кренуо Вукић.
Подсјетио је владика да постоје само два пута –онај вјечни, Божји пут, и други –демонски. Овим другим иду они који су идолослужитељи и вјерују да је људски живот само оно мало што проживимо овдје на земљи. Наш брат Вукић запутио се вјечном пртином –Божјом стазом. Црна Гора је изгубила свог врсног тумача њених историјских успона и падова, читаоци његових дјела поучног писца, колеге и пријатељи маштовитог козера и шармера. Једино је Божја башта богатија за новог угодника, који се нашао у друштву најбољих.
Село Пошћење се налази на седам километара од Шавника, средишта истоимене општине. Сматра се једним од најстаријих насеља на Дурмитору, са траговима живота од праисторије, о чему свједоче тумули из Бронзаног доба.
У средишту села, на локалитету званом „Бановина” уздиже се велелепни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице, некада саборни храм читавог племена Дробњаци.
Представља молитвено и сакрално мјесто, а са стећцима високе умјетничке вриједности, и у складу са временом настанка, и траговима у предањима још из 14. вијека.
Црква у Пошћењу је обновљена 1888. од мјештана, потомака братства Косовчића, које, са дијелом Дужана, славе Светог Саву 27. јануара.
Јован Цвијић је Пошћење описао као једно од најљепших села на Балкану. У близини села су два природна језера, кањон Невидио и друге величанствене природне љепоте од којих застаје дах. Мјештани ће увијек намјернику, уз бројне историјске посебности, са поносом истаћи да ДПС овдје никада није добио изборе.
Светозар Миличић, из Жупе никшићке, који се налази на привременом раду у САД-у, послао је поздрав и здравицу славарима.
Здрави били и весели са нама заједно
и данас и задовијек били једно
и наздравље нам Велика Госпојина свима.
А још нас ипак има
и чувамо светиње наше
и ја вас одавде преко океана молим,
дигните у вис чаше
и оне нам највећа омраза била
док на земљи битишемо…
Потомци Косовчића, браћо и сестре,
ми морамо да живимо и на душмана кидишемо,
јер душман не мирује, сотону слуша
и би Христову крв и нашу да куша.
Да сатре оно што су нам преци
том истом крвљу створили,
Зар да пустимо ђаволу
оно за шта су се вјековима борили?
Наздравље вам скуп
и искрено се надам да бићу ускоро са вама,
Туђина није свјетлост ни срећа,
овдје има само новца, а живот је тама.
Живјели и срећно!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
