Од сада постоји преседан за укидање санкција које су Русији због Крима уведене 2014. године, са нескривеним је незадовољством „Блумберг“ прокоментарисао одлуку Парламентарне скупштине Савјета Европе да Русији врати право гласа у тој организацији.
Русија
Русија
Пише: Никола Врзић
Од сада постоји преседан за укидање санкција које су Русији због Крима уведене 2014. године, са нескривеним је незадовољством „Блумберг“ прокоментарисао одлуку Парламентарне скупштине Савјета Европе да Русији врати право гласа у тој организацији.
Европа се предала Русији и отпочела процес нормализације односа с Москвом, опомиње и „Њујорк тајмс“.
„Ово није дипломатска побједа Москве, него здравог разума“, узвраћа Дмитриј Песков, портпарол предсједника Русије Владимира Путина.
Право гласа Русије у Парламентарној скупштини Савјета Европе суспендовано је прије пет година због, како је наведено, анексије Крима. Али овонедељна одлука о укидању те суспензије, указује њемачки „Дојче веле“, Крим уопште и не спомиње.
За одлуку је гласало 118 чланова Парламентарне скупштине, наспрам 62 против и 10 уздржаних. Кудикамо важније од ових бројки, неподјељену подршку Русији пружили су парламентарци из Француске и Њемачке, Италије, Шпаније — једногласно је на тај начин гласала и српска делегација — док су се на пораженој страни, уз Украјину и Пољску, поред осталих, нашли и Британци, који нису успјели у покушају да изолују Русију и да и на тај начин продуже конфронтацију на нашем континенту.
Тек, случај је тако удесио, а можда уопште и није случајно, да је ова одлука Савјета Европе уследила само двије недеље након што је предсједник Француске Емануел Макрон рекао да „Европа мора да изгради нова правила повјерења и безбједности са Русијом и да не треба искључиво да се усаглашава са НАТО-ом“, већ да је „потребно изградити односе само између Европе и Русије“, дакле, без спољног фактора с оне стране Атлантика. А премијер Француске Едуар Филип потом јеретички поручује и да „санкције нису стални режим“, већ да „у било ком тренутку могу бити укинуте“…
Зашто је донијета одлука о повратку Русије у Савјет Европе и колики је значај те одлуке? Предстоји ли Европи нормализација односа међу њеним водећим силама и да ли ће Француска и Њемачка имати снаге за тако нешто?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата и некадашњи амбасадор Срећко Ђукић и др Милош Јовановић, доцент на Катедри за међународно право и међународне односе Правног факултета и предсједник Демократске странке Србије.
Упркос оцјенама да се „Савјет Европе предао Русији“, што „представља катастрофу“, како парадигматично коментарише портал „ЕУ обзервер“, те да је „Европа на продају, а Путин купује“, што је уз једну експлицитну псовку утврдио Гари Каспаров, Срећко Ђукић указује да је „ово заједничка побједа Европе и Русије. Европи је потребна Русија и после пет година дошло је вријеме за повратак Русије у најстарију организацију на нашем континенту, која има велики демократски капацитет и престиж. Она без Русије није потпуна, као што ни Русија без Савјета Европе нема онај потенцијал који заслужује да има“.
„Ако неко има право на задовољство, то је Русија, јер ова епизода показује да су земље Западне Европе постале свјесне да је њихов маневарски простор изузетно узак и да не могу да натјерају Русију да поступи супротно својим интересима“, указује Милош Јовановић. „Уз то, ова одлука је значајна и зато што показује да сâм Запад више није хомоген као што је био после Хладног рата, о чему свједочи и начин на који су гласале Француска и Њемачка, односно Велика Британија с друге стране, гдје се види да свако претпоставља сопствени интерес некаквом заједничком геополитичком ставу.“
Анализирајући разлоге за одлуку коју је донијела Парламентарна скупштина Савјета Европе, западни медији указују на неколико могућих мотива. Једно од објашњења указује на руску пријетњу да ће се у потпуности повући из Савјета Европе, „Блумберг“ своје тумачење своди на финансијски мотив, јер Русија уплаћује скоро 10 одсто годишњег буџета ове организације (то је престала да чини 2017. године), док лондонски „Индепендент“ указује да су француски предсједник Емануел Макрон и њемачка канцеларка Ангела Меркел, које описује као главне лобисте за доношење ове одлуке, свој поступак оправдали тиме што је ова ситуација штетнија по руске грађане него по руску владу… Или је пак овде највише ријеч о покушају да се односи релаксирају и колико-толико нормализују?
Иако је „Русија највећи појединачни донатор Савјета Европе који се без ње заиста нашао у озбиљном финансијском проблему“, Срећко Ђукић сматра да је „ово прије свега покушај тражења једног новог модела уређења међународних односа, будући да Европа схвата да је за њу тијесан простор на коме се налази и да без Русије не може. Али не само без Русије — овде се ради о интеграцији читавог простора Европе и Азије, који је и географски, али и политички, економски и безбједносно један простор који укључује и Кину“.
<
„Објашњење да је Русија у Савјет Европе враћена због њених грађана, који би иначе били ускраћени за заштиту Суда за људска права у Стразбуру, представља само изговор“, уверен је Милош Јовановић.
„Одлука је донијета управо зато што су сви постали свјесни да санкције, у најмању руку, не дају резултат и да зато треба завршити с њима. И као таква би могла да представља и најаву даљег омекшавања односа, премда је за такав закључак још увијек рано.“
Ћутке заобиђено питање Крима, иако је управо због њега Русији било одузето право гласа, а ништа се у међувремену није промијенило, Срећко Ђукић види као ефикасан начин за превазилажење разлика: „Да је Европа наставила да инсистира на враћању Крима Украјини као услову за повратак у Савјет Европе, од тога не би било ништа. Исто тако, ни Русија не инсистира на формалном признању да је Крим њен саставни дио. Политика је сад направила својеврсни мост преко ове тачке раздора и уклоњена је једна препрека на путу општег европског и евроазијског уједињења. Истраживања су, уосталом, и показала да преко 70 одсто људи у Европи не жели даље заоштравање односа, што говори да на континенту сазријева потенцијал за мирно решавање спорова.“
А то је истовремено и пут ка умањивању утицаја спољног фактора на овом простору јер се, закључује Милош Јовановић, „англоамеричка геополитика одувијек највише плашила осовине Берлин-Москва, која би евроазијски континент спојила и учинила неосвојивом тврђавом за англоамерички интерес. Америка ће то покушати да спријечи као што и чини одавно, али њене могућности више нису онакве какве су биле“.
