• Поглед

Владимир Димитријевић: У питању су квислинзи, а не хомосексуалци

1 min read

6 година ‎ ИН4С

И нека вас зато не чуди што је данас, после масонског – педерски лоби најјачи у Европи! Јер у Европи је већ одавно довршен процес радикалне трансформације свих класичних вриједносних и политичких појмова који треба да се догоди и код нас.

Владимир Димитријевић, фото: Интермагазин

Пише: Владимир Димитријевић

Једна пјесмица, као мото

Зоран Туцаковић је, 10. јуна 2019, на Интернету запјевао:“Основно је људско право / Нечовеком да се буде, / И платиће свако главом / Ко удари на нељуде. // Нови Закон, ничем сродан, / Тријумфално свјетом влада: / Право бити неприродан / Ко угрози, одмах страда.“

Дијего Фузаро о НВО квилинзима

У „Печату“ од 14. јуна 2019, италијански мислилац Дијего Фузаро нам јасно каже како се игра игрица звана „невладине организације“: „НВО су само апстрактно на страни хуманости: у конкретном смислу, оне су на страни капитала и његових агената, чији интерес штите. Они кажу да желе спасити мигранте: у ствари, депортују их као нове робове на Запад с дерегулисаном економијом, чиме се омогућава смањење трошкова локалне радне снаге. /…/ Ми смо усред класне борбе коју воде господари глобализма против средње класе и радничке класе“. Фузаро упозорава да рушење свих вриједности традиционалног друштва прво спроводи банкократија; гдје они не могу да окончају свој џелатски посао, стижу НВО, којима се господари новца „служе као моћном средством за заобилажење и превазилажење суверенитета држава и за спровођење, тачку по тачку, глобалистичког плана владајуће класе у потрази за коначним ослобођењем од политичке регулације националних суверених држава као последњих упоришта демократије“.

У том смислу треба разумјети и употребу гејстаповских невладиних организација, које, у име тоталитарне идеологије политичког хомосексуализма, настоје да застраше и онемогуће све критичаре њиховог служења господарима канцерогеног капитализма 21. вијека.

Од Ернста Рема до наших дана

Ето зато и мене у овој причи, на удару глобалног Гејстапоа коме припадају и извесни домаћи НВО јуришници. Милитантни, дакако, баш као и њихове духовне претече из СА одреда, који су били ударне песнице Национал-социјалистичке радничке партије Њемачке. Ево шта о томе каже адвокат и писац Раде Јанковић, у својој књизи „Глуво доба“:“Историја нас ипак нечему учи: два најтоталитарнија режима које је свијет икада видио – Спарта и Трећи Рајх – неговали су култ „мушке љубави“! Вођа „Јуришних одреда“, који су Хитлера довели на власт, Ернст Рем – био је педер! Као и Спартанци и „Јуришни одреди“ су упражњавали педерастију – зато што педерастија као инверзија полне љубави може да има ону исту кохезивну снагу коју има и права полна љубав, те зато и може да једну аморфну групу трансформише у „породицу“ – повеже је у чврсту цјелину! Институционализована педерастија, дакле, у блиској будућности треба да постане она кохезивна сила која ће замјенити новац и идеологију – који су били средства повезивања у класичним олигархијама капиталистичког и бољшевичког типа. Не, нећемо морати да будемо сви педери! Само „одабрана група“ – оних „петоро или шесторо“ о којима нам је говорио Етијен Де ла Боеси у својој „Расправи о добровољном ропству“. Они су истинско „тајно братство“ тог „Врлог новог свијета“, а ови што „парадирају“ само су катализатористурен да омекша вашу исувише тврду осетљивост на „дух модерног времена“. Они већ имају своје симболе, своју мимикрију, своје знакове распознавања; имају своје клубове, своје дискотеке, своје борделе; своје политичаре, своје глумце, своје културне раднике… И нека вас зато не чуди што је данас, после масонског – педерски лоби најјачи у Европи! Јер у Европи је већ одавно довршен процес радикалне трансформације свих класичних вриједносних и политичких појмова који треба да се догоди и код нас.“

И догађа се.

Јавио се и Вујић

А Бранислав В. Вујић, човјек чији текст су НВО јуришници користили да ме оптуже да их „дискриминишем“, јер сам га цитирао у свом чланку „У одбрану природне породице“, пише ми, ових дана, и вели, између осталог: „Поштовани господине Димитријевићу, видим да још увек траје овај бесмислени и сраман процес против Вас, који су започеле амбициозне мале тужибабе (које се тако кандидидују за кандићке и бисерковићке нове генерације) и дежурне улизице власти, самопроглашене „савјести друштва“, исплаћиване за свој „лов на вјештице“ донедавно из стране фондова, а данас из државног буџета), а наставиће га њени органи, по службеној дужности, једнако без гриже савјести, јер „само обављају свој посао“ и „морају да мисле на своју дјецу“. Видим и апеле оних који су се солидарисали са Вама и воде кампању у Вашу корист, а чија се мишљење (која имају несумњиво далеко већу тежину од ових првих, „заштитница“ искључиво свог статуса и својих каријера), овај циркуски систем потпуно игнорише. Надам се да успјевате да се са тим изборите? Ако ја могу нечим да помогнем, слободно реците. Уколико би Вашу ситуацију олакшало то да се позовете на мене, јер сам и ја у том контексту поменут, урадите то слободно. /…/ Ви сте, као мушкарац, Србин и православни вјерник, у Србији „грађанин другог реда“, најнижи у ланцу исхране, хранљива подлога за све наводно „угрожене“ и „мањинске групе“ привилеговане и оне унапред у позицији „добитника” /…/ На тапету сте зато што сте познати и Ваша ријеч има тежину. Уколико би Вас и оне који су људи вашег формата, овако безобразно ућуткали, онима који су анонимни не остаје ништа дуго него да подвију реп и прикључе се маси „унутрашњих емиграната“ …Шта да Вам кажем? Чувајте се …Имате моју пуну подршку. Ја стојим иза сваке ријечи коју сам Вам пренио, иза свега што све Ви објавили у контексту Ваших ставова и што стоји у оном мом тексту „Терор дугиних боја”.“

Наравно, не пада ми на памет да Вујића упетљавам у ово – човјека сам цитирао, а то је НВО „Да се зна“ био само повод да крену у свој цензорски јуриш, с циљем да ме, извођењем пред суд, облате у јавности и лише права на слободу мишљења и вероисповести. Како то, у стварности, изгледа?

Од текстова до уништавања имовине

Дана 6. 6. новине „Данас“ објавиле су агенцијску вест ФоНет-а, која заслужује подробну анализу (све наводе дајем курзивом): Удружење „Да се зна“ забележило је у 2018. години 42 противправна акта према ЛГБТ особама, односно физичких напада, случајева дискриминације, пријетњи и увреда, речено је данас на представљању извештаја „Подаци, а не звона и прапорци“.[2]

Занимљиво је који су све „противправни акти“ укључени у извештај организације – од пријетњи и увреда, преко физичких напада, до дискриминације (која, по дотичнима, подразумева и писање и објављивање текстова, због чега извесни, као Ристивојевић и Димитријевић, могу завршити на суду).

У извештају се у пола документованих злочина из мржње (35 у 2018) укључивало психичко насиље, у 12 случајева забиљежене су пријетње, у девет дискриминација, у по једном случају уништавање имовине, прогањање, малтретирање и говор мржње. Четвртина случајева укључивала је физичко насиље без тјелесних повреда, док је у три случаја дошло до повреда.

И овдје је све изједначено – психичко насиље, уништавање имовине, прогањање, говор мржње. То су све „злочини из мржње“ (hate crimes): без обзира да ли неком уништаваш имовину или пишеш текст „У одбрану природне породице“, ти си „злочинац из мржње“.

Статистика

Наши прецизни евидентичари (треба све податке подастрти на „надлежном мјесту”), направили су и статистику („Статистика, наша дика, што пожелиш, то наслика“, рече покојни Виб): Поредећи 2017. и 2018. годину координатор за заједницу у Удружењу „Да се зна“ Милош Ковачевић рекао је да је од свих забиљежених случајева у 2017. било 30 одсто физичких напада, а у 2018. 33,5 одсто, да је било 63 одсто увреда у 2017. а наредне године 57,1 одсто. „Ту нема већег одступања. Дискриминација је у порасту у 2018, а пријетње у опадању. У 2017. пријетње су чиниле 41 одсто случајева, а у 2018. години 28,6 одсто. Случајеви физичког насиља су константни. Забиљежили смо три случаја са тешким повредама“, рекао је Ковачевић и додао да су забиљежена и два сексуална напада према лезбејкама. Злочини из мржње догодили су се 11 пута на отвореним јавним површинама, два пута у затвореним јавним просторима, пет пута на радном мјесту жртве, једном у градском превозу, два пута у здравственој установи, једном у полицијској станици, девет пута у становима жртава или њихових пријатеља и породице, три пута у образовним установама и два пута на ЛГБТ местима. Извештај показује да су полицији пријављена само три случаја, тужилаштву два, по један у Центру за социјални рад и Поверенику за заштиту равноправности, а такође опао је број пријављених случајева тужилаштву и полицији у односу на 2017. када је било пријављено 67 одсто случајева, док је у 2018. пријављено мање од 12 одсто. Као разлог за непријављивање случајева жртве су најчешће, у 23,5 одсто случајева навеле неповјерење у институције, а по 14,7 одсто због страха од починитеља и непознавања процедура.

Наш познати аналитичар радикалног феминизма и родне политике, Михаило Алић, истиче, баш поводом овакве анализе: „Ово је управо доказ, и то из њихових статистика, да су особе из ЛГБТ популације много заштићеније од оних из хетеросексуалне. Ако је веровати на ријеч потпредсједници владе Србије, „свака пета жена трпи насиље“. Пошто се узима да ЛГБТ особа има 5% у општој популацији, то је 350.000, а 35 их је трпело „насиље“, значи једна у 10.000, испада да трпе 2.000 пута мање насиља него жене (наравно Зорана Михајловић је за жене преувеличала 100 пута, али и онда испада да особе из ЛГБТ популације трпе 20 пута мање). То је наравно тачно и према броју убијених представника ЛГБТ и хетеросексуалне популације. У извештају се не помиње ниједна убијена особа, док је број убијених мушкараца у стотинама, а жена у десетинама. Па кога онда треба штитити: ЛГБТ, или хетеросексуалну популацију?“ Одговор се зна. Али се не сме рећи: Брисел забрањује да се говори.

Другосрбијанска странка права

Наши „праваши“ (назовимо их „Другосрбијанска странка права“, са много старчевићевске ревности за праћење непочинстава „пасмине славосербске“, иначе већ вјековима „накота за сјекиру“) прате и стање у региону, и прекоревају нас њиме: Менаџер удружења ЕРА Вук Раичевић изнио је податке у региону и казао да је у Албанији евидентирано 45 случајева, али да су само три пријављена полицији, као и да су у Македонији регистрована 43 случаја, а полицији пријављена четири. „У нашем региону добар примјер је Хрватска, јер се дијела мотивисана злочином из мржње гоне по службеној дужности“, рекао је Раичевић. Извршна директорка „Да се зна“ Драгослава Барзут оцијенила је да је ситуација оставља поражавајући утисак јер поред добре легислативе гоњења случајева које пријаве се одлажу.

LBGTXYZ витезови хоће – шта? Па да све буде као у, негда Старчевићевој, а сада Колиндиној, Хрватској, гдје се „злочини из мржње“ гоне по аутоматизму закона, осим ако од тих злочина нису страдали Срби, који у Хрватској имају много мање права него политички педерасти (израз „педерасти“ коришћен је у нас прије популарног израза „геј“, сирјеч „весељак“, „весели“, „веселник“). И хуманистица и књижевница на челу „Да се зна“, Драгослава Барзут, поетеса и МОРАЛНА ГРОМАДА са склоношћу ка цензури, скоро „Марија на Пркосима“ наших LBGTXYZ револуционара, жали што се легислатива у Србији још увијек не користи као тољага, као јуридички маљ који треба, у некој новој, за сада само виртуелној, Градини, да млати по главуџи све ужасне типове, пре свега интелектуалце – LBGTXYZ-мрсце, мрске нашем ЕУропском срцу.

“Reductio ad Hitlerum”

И онда долазимо до, што би ЕУ Хрвати рекли, „поанте“: Међу случајевима за које су тражили судско гоњење због дискриминације ЛГБТ особа наводи се случај садашњег декана Правног факултета у новом Саду Бранислава Ристивојевића, пјевача Александра Вуксановића – Аце Лукаса и књижевника Владимира Димитријевића.

Да, да, сви су ту: и озбиљан научник Ристивојевић, и православни публициста Димитријевић, и незаобилазни фолкер Аца Лукас. Од свега помало, за сваког понешто. Обавља се редукција ad Hitlerum. У истом извештају НВО „Да се зна“ су и насилници и интелектуалци, и табаџије и књижевници: сви су они, наравно, Хитлер, укључујући и Ристивојевића и Димитријевића. Све их треба на суд: и правника, и публицисту, и контроверзног пјевача.

„Да се зна“ покрећу судске процесиће, да би своје постојање оправдали пред претпостављенима.

Премудрости једног Шпаравала

Па онда још и ово: Представник „Да се зна“ Стефан Шпаравало рекао је да је занимљиво да је међу случајевима један који је пјевао на митингу власти, а други који је говорио на протесту „Један од пет милиона“ и да то показује колико је ЛГБТ заједница „важна“ и за власт и за опозицију.

Шпаравало наш, који је покушао да читаоцима „ушпара“ (уштеди) право на здрав разум, извукао је закључак да су Лукас (Вучићев човјек) и Димитријевић (подржава протесте против Вучићеве кловнократије) исто и исти – јер, и власт и опозиција, авај, не маре за идеје политичких хомосексуалаца, који траже да се угледамо на земљу Анте Старчевића и Колинде Грабар Китаровић и да гонимо сваког на кога они покажу прстом.

Колико су им важни штићеници?

Штићеници „Да се зна“ су, кажу они из НВО, чланови тзв. „ЛГБТ заједнице“. Каква је то „заједница“? Ко ју је основао? Каква су овлашћења НВО „Да се зна“ у одбрани дотичних и кад им је та овлашћења „заједница“ предала у руке? Јер овдје, у Србији, како рече један од коментатора на „Стању ствари“, нема никакве „ЛГБТ заједнице“. Коментатор нас упозорава на својеврсни неокомунизам у нас као сушту основу прогона инакомислећих: „Једна од најгорих лажи ’родноравноправних‘ комуниста је и лаж о тзв. ЛГБТ заједници. ЛГБТ заједница не постоји. Нико се није окупио у смислу било какве ’заједнице‘ а да је овлашћен и изгласан на било који начин. Имамо само настављање злоупотреба власти и насиље комунистичких тзв. невладиних организација. Те организације нису овлашћене да представљају грађане. Нису никада биране од грађана. Тешким злоупотребама власти од стране странака ’власти‘ и ’опозиције‘ (КП Србије) су донијети неки директно противуставни прописи који омогућују тзв. невладиним организацијама односно њиховим ’експертима‘ да учествују у раду органа јавних власти и у доношењу прописа. Ријеч је о насилној промени уставног уређења и тешким кршењима људских права.Права геј, транс и лезбејских особа не постоје. У правима постоје само права физичких (или правних) лица, која треба да буду заштићена примјеном постојећих прописа а не бесмисленим дуплирањем норми односно растом државе/комунистичке тираније. Не постоје женска права, као што не постоје ни мушка права. Не постоје права инвалида као што не постоје права људи без инвалидитета. Не постоје права ове или оне нације, вјере и слично већ само људска права. Било какво разликовање група људи према било којим личним својствима или опредељењима је у основи противправно и у основи дискриминишуће. Право је већ достигло идеал. Већ воли све људе. Право не дискриминише. Само екстреми то раде. Наравно, из у основи противправног и дискриминишућег приступа проблему креће читав низ других као и глума борбе за људска права а све то дијелом финансирано злоупотребом новца грађана. Грађани не добијају правну заштиту због било каквих личних својстава већ због чињенице да су људска бића и држављани једног правног система. Сталним лажима и замјеном теза од стране комунистичких организација које никога не представљају се уводе насилне колективистичке идеологије у наш правни систем и цијело друштво…“

И за крај ево поруке „Да се зна“: ЛГБТ заједница је и на маргини власти чија премијерка тврди да земља није хомофобична. Каква се порука шаље када таква особа (Вуксановић) буде плаћена нашим парама и стоји поред предсједника или премијерке“, рекао је Шпаравало. Он је рекао и да је када је поднијета тужба против Димитријевића због дискриминације према ЛГБТ особа, он добио подршку многих људи, међу којима је био и предсједник Двери Бошко Обрадовић.

Смјели Шпаравало исказује саму срж жеља, тзв. „влажних снова“, политичких хомосексуалаца: они желе власт. Ту је права еротика, ту је шанса да свима приступе као носиоци нових, васпитних увида и метода, са све јуридичким маљем против „злочина из мржње“. Премудри нам Шпаравало прећуткује чињеницу да премијер/ка Ана Брнабић не само што упражњава „нестандардну оријентацију“ у свом животу (што је њена приватна ствар, чак и ако се пропагира путем таблоида), него је и политичка хомосексуалка која подржава тзв „прајдове“ на којима ће, већ сутра, као данас у Грчкој, геј парадери на гаћама да носе икону Светог Николе, и пљују читавом једном народу у лице, говорећи својим поступцима јасније него било каквим ријечима: „Шта нам можете, хетеросексуални мајмуни? Вређаћемо вас колико хоћемо, јер иза нас стоји Империја Запада!“ А овде су прајдери још 2014. вријеђали патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, и, наравно, ником нису одговарали за оно што се зове „увреда јавног морала“.

Also sprach Šparavalo: Он је рекао и да је када је поднијета тужба против Димитријевића због дискриминације према ЛГБТ особама, он добио подршку многих људи, међу којима је био и предсједник Двери Бошко Обрадовић.

Симпатични гаулајтер Новог сексуалног поретка г. Шпаравало кука како је дискриминатор Димитријевић (који, наравно, није никога дискриминисао, него коме Гејстапо у служби Хоминтерне покушава да одузме право на слободу мишљења и вјероисповести) добио подршку „многих људи“, међу којима је и Бошко Обрадовић. (Да ли је и он човјек, иако је предсједник Двери? То је г. Шпаравалу, очито, сумњиво!) Наравно да су извесног човјека подржали извјесни људи, што је премудри г. Шпаравало сјајно уочио – и Димитријевић и они који га подржавају биолошки припадају људској врсти. Али, г. Шпаравало, сасвим случајно, није примјетио да су људи који су подржали потписника ових редова, поред тога што припадају људској врсти, у исти мах и наши угледни научници, књижевници, професори Универзитета, академици, јавни делатници. И да нису подржали Димитријевића због његових „лијепих очију“ и пуких симпатија према њему као таквом, него зато што је прогон дотичног симптом настојања да се мислећим Србима одузме право на слободу изражавања, и да окупација под којом смо, од „меке“, постане „тврда“. А од виртуелних маљева Закона о забрани дискриминације до оних правих има мање корака него што се то неком, на први поглед, може учинити; сјетимо се да су прије Другог свјетског рата комунисти вербално пријетили „реакционарима“, па кад су, уз бефел великих сила, ушли у Београд, почели да ликвидирају неподобне. А све у име „свјетлије будућности“. Да додамо: Бошко Обрадовић се, на апелу који је потписало преко сто двадесет имена из земље и иностранства, није представио као предсједник Двери, него као „народни посланик“, представник оног дијела народа с којим политички хомосексуализам као идеологија новог тоталитаризма покушава да се обрачуна.

Него, в чјом дјела?

Дјела в тјом што овдје у питању нису никакви хомосексуалци (то је, у њиховом јавном деловању, секундарно), него квислинзи у служби НАТО окупатора Србије, чији је циљ да промене садржај наших глава (а ко неће, да му главу, за сада на суду, откину). О томе циљу писао је професор Мило Ломпар: „Недавно смо – у Политици од 4. јуна 2017. године – могли прочитати изјаву Зигмара Габријела, министра спољних послова Њемачке: „Не разумјем, на примјер, зашто некога на путу од аеродрома ка центру Београда поздравља велики билборд посвећен руско-српском пријатељству, док су жута и плава Европске уније потпуно невидљиве.“ Ова изјава је репрезентативан пример колонијалног и – у наговештају – тоталитарног диктата који треба да испуни нашу свјест: није довољно што је наша државна политика потпуно усмјерена у правцу Европске уније, није довољан читав низ поданичких и лакејских изјава српског предсједника у част њемачког канцелара Ангеле Меркел, већ је неопходно да и билборди на нашим путевима буду такви да се допадну њемачком министру спољних послова. Она показује да ако сами не оцртамо границу у спремности на разумне компромисе, ако их не раздијелимо од самопорицања, неће бити краја ономе што ће се тражити од нас: никаквог застајања у приватним стварима, никаквог осјећања мјере и такта, никаквог васпитања, чак ни елементарне уљудности, једноставно неће бити. Јер, тек потпуним прожимањем свих садржаја наше свјести оним што се сматра пожељним долази до промене опште и јавне свијести: никаквих одступања не може бити. То је најбољи доказ да је – у овладавању нашим простором – пресудно мењање културне подлоге: док постоји – макар рекламнија и макар декоративна – свијест о руско-српском пријатељству, она утиче на то како гледамо на своју прошлост, на свијет око себе и на себе саме. Управо је наш поглед оно што се настоји уклонити.“ И уклањање је почело.

“Also sprach Karleuša”

Уосталом, има оних који то исказују суровије и сировије него Ломпар. Али, такође, на свој начин, убједљиво. Да не посумњамо. Рецимо, Јелена Карлеуша: „Па ми смо се крвили на овим просторима зато што смо мешавина разних вјера и ту смо показали колико смо примитивни и нетолерантни. Како ће тек један Балканац да прихвати чињеницу да се комшија љуби са другим комшијом? Нама је још недопустиво да Драган ожени Емину, а камоли да Драган воли Алију. Нама је потребно вријеме. Корак по корак. Прво да научимо да се поштујемо, као народи различите вјероисповести. Затим да научимо да није нормално да тата бије маму, онда да заборавимо на изреке „батина из раја изашла“ и „да комшији цркне крава“. Онда морамо да научимо да смо мали и небитни дивљаци на тлу Балкана, које ће милом или силом припитомити Америка и Европа. Е тек онда ћемо, уморни од свих ових животних лекција, схватити да морамо да будемо толерантни и према нашим суграђанима који су рођени као ЛГБТ“.

Ово је Јелена Карлеуша рекла 2011. Свако може да провери шта се од њених ријечи остварило, и шта нас чека. Зато сам се на вријеме уписао у мале и небитне дивљаке са Балкана.

Шта се дешава?

Србија је ПОД ОКУПАЦИЈОМ, а јуришници политичког хомосексуализма помажу да се окупација учврсти. Још 2013. године, Слободан Антонић је наговестио:“Чак и медијски најприсутнији део ЛГБТ активиста у Србији себе види као некога ко српском друштву заправо споља намеће нови, другачији („модернији“) систем вриједности. Они себе виде као некога ко Парадом „заузима читав град, јер то нама припада“ (Бобан Стојановић); ко објављује да „све цркве треба срушити“ (Предраг Аздејковић); ко у оквиру „Недеље поноса“ организује провокативну изложбу фотографија (Ecce homo) на којима се Христос приказује у штиклама, апостоли као трансвестити, а св. Јован Крститељ као геј који „крсти“ Христа – другог геја (зато је ову изложбу морало да чува 2.000 полицајаца); ко поред себе, на конференцији за штампу о положају ЛГБТ особа у Србији, ставља америчку амбасадорку и шефа канцеларије ЕУ за Србију; коме је „геј икона Србије“ естрадна пјевачица (Јелена Карлеуша) која каже: „Морамо да научимо да смо мали и небитни дивљаци на тлу Балкана, које ће милом или силом припитомити Америка и Европа. Е тек онда ћемо, уморни од свих ових животних лекција, схватити да морамо да будемо толерантни и према нашим суграђанима који су рођени као ЛГБТ“. Већини посматрача у Србији је јасно да се иза спорних захтјева за колективним (или специјалним) правима припадника „псеудоетничке“ ЛГБТ заједнице крије, заправо, успостављање коначног, симболичког и стварног, старатељства транснационалног политичког естаблишмента („Империје“) и над српским друштвом. Ако ове, 2013. године, након „Бриселске капитулације“ на питању Косова, буде организован „Прајд“ у Београду, то ће, бити коначни, симболички показатељ да је такво старатељство и успостављено.“

„Прајд“ не да је организован, него метастазира ка Новом Саду, Нишу и другим градовима. Старатељство је успостављено.

Ријеч Милоша Ковића

Ипак, иако смо под окупацијом, један дио србске интелигенције (оне непоткупљене, а свакако културно – патриотске) се са тим не мири, због чега се и нашао на удару оних који би да нас занавјек промјене. Сасвим је свеједно да ли смо под јуридичким маљем НВО Гејстапоа или другосрбијанаца на Философском факултету у Београду, као што је то, на примјер, професор Милош Ковић, који о својим прогонитељима каже: „Они, дакле, хоће да ме спрече да јавно критикујем њихове политичке ставове и поступање, и да слободно износим своја становишта. Тужен сам, као у стара добра „вунена времена“, због вербалног деликта. Чувени Титов члан 133, међутим, више није на снази. То што они раде се, како у одговору на тужбе тврди „Ортачко адвокатско друштво Стојковић“, које мене заступа, директно сукобљава са слободом говора, гарантованом Уставом Републике Србије и чланом 10. Европске конвенције о људским правима.“

У интервјуу датом „Печату“ Ковић је још јаснији: „Свако једноумље човека подстиче на отпор; ова врста насиља, у служби окупатора, просто нас позива на то да јој се супротставимо. Они који им се супротставе мораће на суд? Плаћаћемо им милионе динара? Јефтино је то и мала је то цена за светиње које бранимо. Реч је о светосавском и косовском смислу наше историје, о нашој отаџбини и нашим потомцима.“

Усредсређујмо се!

Велика Исидора Секулић нам, у овом часу, поручује: „Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена.“[20]

Због тога је крајње вријеме да родољубива србска интелигенција, без потребе да наступа „глајхшалтовано“, како то раде другосрбијанци и НВО јуришници, јасно стави до знања да неће трпети прогоне због слободе мишљења и изражавања, ма у какву се „људскоправашку“ причу маскирали. Постоје извјесна заједничка начела која се, увијек и свагда, могу и морају бранити, јер ћемо иначе постати џунгла у којој влада право јачег гориле. Тако, и само тако, ако се, по речи Исидоре Секулић, будемо усредсређивали и стајали под стегом основних Божјих и људских вриједности – одбранићемо нашу мученицу, нашу узданицу, нашу љепотицу, Мајку Србију. А она је заслужила одане синове и кћери под стегом Завјета и Слободе.

Извор: Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: