Може бити за западне посматраче тешко пратити све балканске преокрете, политичке, етничке и историјске драме. Свака прича захтијева много предзнања, које, када се стекне, ствара осјећај беспомоћности. Схватате да је све дословно зачепљено историјом до те мјере да ниједно рјешење није добро рјешење за било који важан проблем.
Међутим, живот ствара Гордијеве чворове који се морају некако пресјећи. Најновији балкански Гордијев чвор се открива пред нашим очима – када је у питању Српска православна црква у Црној Гори. Наш епархијски архијереј, епископ будимљанско-никшићки – Јоаникије је изјавио: „бранићемо своју имовину својим животима. Када дође до тога, не постоје правила“.
Влада Црне Горе жели да донесе закон којим ће се сва древна имовина српске православне цркве који су заштићени споменици културе, вековима старе светиње, које су саграђене прије 1918. прогласити власништвом државе, без икаквог оправданог јавног интереса или еминентног подручја (одбрана, енергија, инфраструктура) или било каква компензација претходном власнику – Цркви.
Разлог за тако радикалан потез, објашњавају законодавци, јесте да је то културна баштина изграђена од стране црногорског народа. Црква у Црној Гори посједује око 700 цркава и других светих мјеста која су изграђена у низу стољећа хришћанства – прве цркве у овој земљи, за које знамо, изграђене су у 4 вијеку наше ере. Епископ из данашње Црне Горе учествовао је на Никејском сабору 325. године – када је рођен Никејски символ вере, релевантан за све хриршћане. Древна црква, у данашњој Црној Гори, има двије институције које директно настављају институције древне цркве, Римокатоличку цркву и Српску православну цркву. Ове двије хришћанске институције, без обзира на њихове, понекад напете односе, поштовале су и признавале међусобно имовину – чак и археолошки докази то доказују.
Црквеној имовини је гарантована заштита према Закону од када је цар Константин издао Милански едикт 313. године. Ову гаранцију имовинских права поштовали су Византинци, ранословенски досељеници, средњовјековни српски владари, Османско царство, Република Венеција, Француско царство под Наполеоном, кнежевина Црна Гора и Краљевина Југославија – које су владале овдје кроз историју хришћанства. Први изазов црквеним имовинским правима је била комунистичка Југославија. Ови комунисти су били вољнији да иду на компромис са својом неостварљивом марксистичком идеологијом од својих крутих стаљинистичких совјетских колега. Они су били склонији да одговоре на западњачку критику – и покажу „комунистичку умереност“. Стога су и они поштовали имовинска права – у мери у којој она нема значајнији утицај на друштво.
Пошто су дозволили приватним грађанима да поседују место за живот и имовину како би могли да зарађују за пристојан живот (максимално 17 хектара по земљишту по особи), они такође нису национализовали сву имовину традиционалних вјерских заједница. Заплијенили су имовину која је могла учинити религију економском и политичком моћном: земљиште и комерцијалне зграде. Оставили су нас са нашим вјековним светињама (прошлост је ионако била неважна у новој комунистичкој утопији), мало земље и стамбеног простора за оно неколико вјерских службеника довољно храбрих или очајних да врше своје звање у условима потпуне друштвене искључености. Опасност за друштво, опијум маса – организована религија, била је ограничена. Њихово размишљање је било – имају довољно да једва преживљавају, тако да је њихов комунизам представљен као хуман и умерен (да би се добила већа западњачка финансијска подршка), док старе религије не умру природно – јер коме треба религија у новом комунистичком рају? С друге стране, њихове совјетске колеге су све конфисковали, јер је све изграђено од стране народа – пролетаријата. Древне цркве у Совјетском Савезу постале су музеји, новије цркве су постале много ствари, депои, школе или болнице, али да се демонстрира став, понекад су клинике за абортус направљене у олтарским просторима … За срећу милиона. Чак и данас, у Русији, Украјини, Бјелорусији, држава посједује цркве – и даје га у закуп политички подобним вјерским групама. Слобода религије на дјелу.
Нажалост, модерна, иначе про-западна влада Црне Горе не може да се отараси својих стаљинистичких коријена тако успјешно као њихови претходници. Потребна је потпуна контрола. Комунистички рај је пропао. Али партијска структура, и тоталитарна партијска линија остала је и организована религија није умрла или се једва провукла у 21. век. Поново је постала утицајна, не због имовине, већ због апсолутног кредибилитета и духовних потреба њихових присталица, разочараних свим претходним лажним обећањима и политичким нечистима с краја 20. века. Црква није најутицајнија институција у земљи због своје имовине, већ због своје вјеродостојности код већине становништва. Никад није лажно обећавала, свештенство се није обогатило преко ноћи, није варала на изборима, није расипала јавна средства, није уништавала јавна предузећа, није отпустила хиљаде људи, никада није опорезовала било кога на смрт, није створила корупцију. И увијек је оглашавала оно што су њени сљедбеници мислили, али нису могли изразити.
То је мишљење већине становништва Црне Горе у посљедњих 30 година, у свим анкетама. Црква није ништа украла, само је добијала донације, као што би и свака непрофитна организација, и то искористила за напредак и циљеве своје мисије. Све што је изграђено и створено кроз стољећа било је слободно даровано Цркви. Ни један роб није градио ни цркве ни џамије у овој земљи – икада. То је разлог што и даље стоје. Рад на светињама је био част, и још увијек је. Древни средњовјековни обичај диктирао је да плаћени радници који раде на светињама заслужују двоструку плату – како би се спријечили лоши осјећаји приликом изградње. Понекад су цехови или занатлије волонтирали. Каменоклесари Саборне Цркве Св. Басилија Острошког у Никшићу, по завршетку, са поносом изјављују да нико није ни сломио прст док је градио. Данашњи мајстори такође волонтирају да граде цркве у градовима и селима – ради се за славу Божју, за добробит свакога, за спасење душе, за здравље породице, најобичнија, поштена добра воља. Ко би то учинио за корумпирану неефикасну, другу генерацију криптосталинистичке владе? Свештенство не поседује црквену својину, али има дужност да га чува и искористи за добробит верника и свих људи добре воље. Ако то не би учинили, изгубили би сав кредибилитет који је повјерен Цркви.
Црквена својина је посебна врста имовине. Готово никада није на тржишту. Ако је стара, захтијева значајно одржавање, обично је заштићена прописима о заштити споменика културе. Скоро никада се не продаје или купује и не ставља се под хипотеку, приступ је отворен за јавност, готово свима, све време. Она је отворена за јавност у толикој мјери, да се може добити погрешан утисак да је она у јавном власништву …. Али она је још увијек приватно власништво – приватно власништво једне од најстаријих непрофитних институција на свијету.
Црна Гора данас има модеран правни оквир у којем је приватна својина заштићена низом закона усклађених са стандардима ЕУ и међународним правним стандардима, као и свака друга нормална, не-комунистичка земља. Свако ко пожели може проверити имовинске регистре Црне Горе. Они су отворени за јавност и прилично су детаљни. Тамо се могу наћи специфичне цркве, манастири, вјерски објекти, некомерцијални објекти, земљишта, грађевине понекад са ознаком „заштићени споменик културе“ чији су носиоци институције Цркве – Митрополија црногорска, епархија Будимље и Никшић итд. …
У посљедњих неколико година, било је око 50 судских предмета и оптужби, обично политички мотивисаних, као увод у овај приједлог нацрта закона који покушава доказати да црквена имовина није црквена својина на различитим основама. Никада није ријешен ниједан случај у корист тужитеља (различите групације које подржавају овакву политику). Обично су случајеви враћани. Ниједан случај, међу њима, никада није отишао до Врховног суда Црне Горе, нити до Европског суда за људска права – јер је приватна имовина заштићена домаћим законима у складу са међународним стандардима. Међутим, овај Предлог закона има за циљ да створи законски изузетак – произвољно одузимање древних цркава, без накнаде које се нејасно описују као „грађене од стране народа“.
Званичници нас увјеравају да их можемо задржати ако имамо доказе (наравно да имамо), али зашто је државни регистар имовине одједном недовољан доказ? За сваку имовину Црква има ваљане власничке листове од државе. Зашто ваљана документа која су безуспешно оспоравана на суду више пута више не вриједе као доказ власништва упркос чињеници да су та имовинска права потврђена више пута. Ко ће одредити шта је „грађено од стране грађана“, а не од стране цркве прије 101 годину? Очигледно је колико је ова логика погрешна и колико простора за произвољне политичке злоупотребе је отворено.
Зато је владика Јоаникије рекао да нема правила. Ако се имовинска права која су доказано заштићена и поштована кроз све ове вјекове не примјењују на највјеродостојнији и најстарији правни субјект у земљи, заиста више нема правила. Приватна својина у Црној Гори више није загарантована ни на који начин. Ако црквена својина није безбедна, шта спречава владу да, на пример конфискује стан од 50м2 од неког свог непокорног службеника?
Ако црквена имовина није сигурна, како ова земља може бити сигурна за било каква дугорочна улагања? Ако Влада може да опљачка најкредибилнију домаћу институцију, зашто потенцијални инвеститор неће бити опљачкан у будућности? Потребно је само одредити временски период након којег је могуће из било којег разлога прогласити да та инвестиција припада народу. Све је цвјета када инвеститори доносе инвестиције у балканске земље. Велика прилика за политичаре – радна места, квалитет живота и сл. Међутим, за дугорочне инвестиције (енергетски пројекти, рударство, шумарство, инфраструктура) сваки инвеститор мора имати степен правне сигурности да инвестиција, када се покаже добит у будућности неће бити конфискована, или да држава неће самовољно стварати законе који ће спречити инвеститора да узме свој профит.
Таква сигурност, ако се овај закон донесе, више не постоји. Ако највјеродостојнија и најдуготрајнија организација у земљи не може имати ову гаранцију, нико је не може имати. Оваква неизвјесност се односи на просјечног грађанина Црне Горе за његов/њезин двособни стан, за странца са станом на мору, или са викендицом на планини, на власника бизниса, као и на велике мултинационалне корпорације … више нема правила.
Свако ко познаје темељни цивилизацијски документ англосаксонског свијета – Магна Карта то разумије. Када лопови и пљачкаши пријете вашем дому, па макар прерушени у власт, једина природна ствар је да узмете оружје да браните своју породицу и вашу имовину. Црква, а посебно њено свештенство, обавезана је Господњим заповестима да не користе оружје, што ограничава наше опције на изјаву нашег владике. У овом контексту владикина изјава постаје једини разумни одговор на изазов који предстоји. Свака слободна особа бранила би свој дом. То нема никакве везе са неким нездравим религиозним заносом, већ са обичном људском пристојношћу у непристојним временима. Без светости приватне својине у Црној Гори, земља, која је тако успјешна у интегративним процесима, урања у Хобсову ноћну мору природног ратног стања свих против свих тамо гдје нема правила, а животи су заиста у питању.
Аутор је Константин Дојић, ђакон Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу
Преведено са енглеског
Извор: balkaninsight
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
