Варљиво љето ’19

Док жути тискови и шарене трачаре исцрпно пишу о све ближем нуклеарном епилогу и упепељавању свијета, исти се осјећа изневјереним па и превареним – ако сам добро разумио јер нисам гледао него тек ту и тамо набрзину прочитао – због смандрљаног краја серије Игре престола, тог култног догађаја масовне културе о којем је, ето, и Жижек нешто успутно прибиљежио.

Него, то су ипак глобалне, а какве су нам, пак, локалне ствари, изближе загледнимо.
Криптокапић углавном дефинисао Демократе као комбинацију незнања и лоше намјере! Ако сад репризирамо пројсечни наступ Демократа, – нпр. последњи на којем мр Алекса потписује папир части – лако увидимо да се увијек већ изводи по некаквом крајње замарајућем шаблону, што ће рећи да је Ранко рекао нешто што заиста стоји. Чврсто.
Будући да функционишу само у ванредним ситуацијама, ближи се вријеме кад више неће бити потребни; уосталом, политички им је програм тек једно опште мјесто. Уз то, врло неубједљиво и одвећ нереално. Да, такве су Демократе. Лабилне.
Парола – не подјеле!, показала се као подвала, јер се њихова политика водила закулисно, дочим је на сцени у изведби била буколика, веома грлата, са обавезном, соцреалистичком стиснутом песницом према челичном небу младе нам револуције…
Као солер и неко ко самозаљубљено форсира своју историјску (пресудну) улогу, Ранко је овдје одиграо шпицловски: сачекао тренутак, па са Ловћена – симболично – послао поруку: дечки, демократе, ви сте сваку коалицију раставили на саставне дјелове, што добро зна Дритан (21. вијек), таман колико и Ћаки (Не бој се!), иако су нагнани, политички су сад у тој позицији, да о томе – громогласно ћуте.
Оно што је поред овог непрејебивог чаркања ипак из више разлога забрињавајуће, јесте комплетна слика „грађанске опозиције“ која дјелује крајње деморалишуће…
Као да имамо брак којег поставља Бекет: све је натегнуто, мучно, трзззаво, у фази расула, тако да фигура намах тоне у своју супротност, умјесто Оца имамо старца у канти за ђубре из које провиривши замоли двопек да га набрзину смаже, прије него оде на своју дневну дремку…
Недостаје, то се хоће рећи (међ` тзв. грађанском опозицијом), ауторитет, појава која производи политички догађај кризе, онај који ће се супроставити нултој политици коју актуелизује режим, и од које мучно & агонично претрајава. Овако дође да би најбоље било Филипа Вујановића метнути на чело грађанских отпора!
Али, можда радикална промјена лежи управо у Драгињином доласку намјесто Ранка, као што је велики и немјерљив догађај на политичкој сцени оснивање некаквог покрета под називом Да свако има.
Узето у једном комаду, испада да се нешто ипак догађа, али шта? Ништа? Можда ни толико.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: