Последњи играчки танго у Хумској: Један, једини, легендарни капитен – Саша Илић

Легендарни капитен је рекао је да је његова последња утакмица у Хумској била пуна емоција.

„Сигурно да буја све од емоција. Није још крај, имамо утакмицу у четвртак. Ја бих стварно желео да се опростим од активног играња освојеним Купом, али сам мислио да је најбоље да се опростим пред својим навијачима, на свом терену где сам провео скоро 30 година своје каријере. Било је изузетно емотивно за мене и претходних дана када се сазнало да може да ш игра пред публиком. Хвала свим људима који су у великом броју дошли по овој киши да ме испрате. Нећу им ово заборавити„, рекао је Илић новинарима после меча.

Илић је признао да је ове ноћи било најлакше играти, упркос временским условима.

„Спремио сам неки говор, понављао пар ноћи сам са собом и знао сам да не могу да изнесем… Хвала и вама новинарима што смо имали такав однос какав смо имали, изузетно коректан и са моје и са ваше стране. Ја се надам да ћемо и у будућности сарађивати само не знам у којој улози“, рекао је Илић и осврнуо се на амбијент који су му навијачи приредили.

„Имам изузетан однос са навијачима и то се показало и на вечерашној утакмици. Нема шта са ми буде криво, десило се то да је падала киша и град, али у сваком случају за мене ће ово остати до краја живота“.

На питање новинара да ли очекује да ће његов син Никша кренути његовим стопама, Илић је истако да би га то учинило најсрећнијим.

„Када сам трчао круг око стадиона, деца у зеленим маркерима, клинци Партизана, приметио сам код већине сузе у очима… Значи да им је криво што одлазим, а мени је драго што они плачу јер ће можда једног дана бити у ситуациији да буду као ја“, закључио Илић а преноси РТС.

Прије утакмице у поподневним часовима, Саша Илић је примио поклон (умјетничку слику) од предсједника клуба Милорада Вучелића у трофејној сали у присуству бивших асова, званица и пријатеља клуба.

Након официјелног дијела, дружење је настављено у предсједничком кабинету.

Док су се играчи загријевали за меч, на семафору је емитован филм о животу и раду Саше Илића, виђен из угла његових тренера и саиграча.

Приликом изласка на терен, играчи Партизана и Пролетера су (наравно осим Саше Илића) носили су маске са његовим ликом. Саша Илић је изашао последњи са своје двоје деце (Нева и Никша) и супругом Тијаном, прошао је кроз шпалир дјеце из партизанове омладинске школе (по 15 са обе стране шпалира) и чланова стручног штаба и резервних играча, који су такође носили маске и мајице са његовим ликом.

Сале је са терена изашао у 82. минуту, што је био минут када је дебитовао у Чачку и у том минуту замијенио је Ивана Томића.

Уз ватромет и овације са трибина, Илић је напустио терен у Хумској, и са сином истрчао почасни круг.

Његов последњи корак при изласку са терена је забиљежен на тај начин што је оставио отисак стопала у специјалној посуди са глином, као последњи корак на стадиону Патизана.