Ружић: Прије ћу носити српски крст на леђима, него туђе звоно око врата
Милан Ружић
Пише: Милан Ружић
Шта ће остати иза Срба кад нас не буде, требало би да буде оно по чему бисмо морали живети. Не треба да остављамо иза свог народа оно што они који нас затиру желе да оставимо, већ оно што ће пркосити и њима и целом свету, као што је наш народ одувек пркосио.
Мислим да је нас Срба рођено много више него било којих других народа, али смо скоро највише и убијани, а са тим се трендом није престало ни до дана данашњег.
Замислите само када бисмо сви сишли са кочева, свукли се са бајонета, скинули се са ножева, изашли из пламена, испузили из јама, повадили меткове из кошуља, покупили главе из прашине и ставили их на рамена, ускупили све извађене очи, сву крв у себе вратили, сакупили све одсецане удове и ушили све разјапине које су на телима нашег народа правили они којима смо сметали из само њима знаних разлога.
Не знам да ли је иједан народ поднео толико зла и тако радо давао своју главу за слободу као што су то чинили Срби. Покажите ми народе чија је крв тако дуго текла кроз историју не остављајући времена да се ране затворе. Реците ми чијих је храмова више паљено, разбијено, минирано, пљачкано и заравњено од наших! Дајте ми пример неког народа који је Господа тако слушао и дао Му толике свеце, а да је грешнији и немарнији од данашњег српског!
Колико нас Господ чува, толико се ми сами трудимо данас да се затремо. Није нас срамота оноликих рана, толике смрти и океана суза које су исплакали наши преци. Ми смо на плажи тог океана суза наших претходника, уместо меморијалног центра, подигли бар, поставили лежаљке и служимо коктеле како бисмо привукли туристе који ће се купати у нашој муци.
Наше свеће стоје незапаљене. Наша звона стоје беспослена. Наше сећање се празни, уместо да се пуни. Наши су породични албуми бачени, јер су слике старе за друштвене мреже. Наши су опанци склоњени да нас не срамоте. Дедови су закопани без обележја да нам случајно неко не нађе спорног претка. Наше заставе стоје по ћошковима иза врата, јер ови ветрови који сада овде дувају нису они које би обрадовало вијорење српске заставе. Наши душмани се указују као наши спасиоци, а наши спасиоци као срамота. Наша земља постаје свачија, сем наша, а путевима путују сви осим Срба, а ако који негде и крене, овде се не враћа. Наше су жртве прогласили кољачима, а наше кољаче жртвама. Наши мртви леже неопојани и непронађени. Наша срамота је једино што смо попели на пиједестале сишавши са памети.
Milane Ružiću, divni mladi čovječe, rasplakali ste me, vaš tekst je ubojito snažan. Poslužiću se riječima koje je sv. Jovan Krstitelj rekao o Isusu na Jordanu: “Nisam dostojan ni vezice na obući mu odvezati”. Iskreno to mislim o Vama.
Христос васкрсе, брате Милане! Свака ти част!
Cвака част , Бог ти дао здравља
Poslije čitanja ovog teksta sam ćutao dugo vremena.Šta nam drugo ostaje do da stavimo prst na čelo.
Sjajan tekst. Lekcija koju treba da nauce naizust svi koji se pisu ili bar priznaju da su.Srbi.
svaka čast !
Ovo ti je ubjedljivo najbolji tekst koji ti je ovaj portal objavio
Mnogo dobro