• Поглед

Резови (2): Казан рупа

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Све је рез. И реч, мисао, сећање, слика, покрет, поглед, гримаса, бол...

Никшић..

Пише: Мишо Вујовић Пицулин

Све је рез. И реч, мисао, сећање, слика, покрет, поглед, гримаса, бол…
Најдубљи и најоштрији рез је живот. Пун живот, живота, резова и ожиљака. Празан живот је ко устајала бара, беживотна жабокречина, мутна, коју кише пуне, а сунце празни. У њој се легу жабе, водени рептили,гмизавци и комарци. Та жабокречина осликава простор у коме је замрла етика под Макијавелистичком максимом да је све дозвољено и оправдано у постизању циља. Циљ је већ постигнут самим системом вредности дефинисаним у уводнику исповедничке прозе „Резови“, неуморног никшићког професора Миша Вујовића Пицулина. Из ове жевописне збирке живота одабрали смо неколико аутентичних сведочанстава која говоре о нама, нашим склоностима и навикама, потврђујући константу да нигде као у овим горама јаче не бујају унутрашња анархија и традиционална хајдучија као склоност ка туђем, општем или заједничком.
„Резови“, знаменитог никшићког професора, чији истраживачки дух не посустаје ни у деветој деценији живота, не само да подсећају и опомињу већ осветљавају ону најтамнију страну човекове природе добро уткане у сурову колективну нарав смештену у неприступачном амбијенту.

Приредио М.В.

Тик испод пута Никшић – Требиње и некадашње жељезничке трасе, између Пандурице и Трубјеле, са лијеве стране од Никшића налази се Воњин до, познат по томе што су наоружане банде послије капитулације Краљевине Југославије убијале у њему ненаоружане краљеве војнике који су хитали кућама.

При повлачењу партизана за Босну био је ратно вихориште, познато мјесто малтретирања породица оних који су због подршке кренули за партизанима у Босну.
Причу прича сељак из Броћанца Душан Јованов Јовановић, који је умро у стотој години живота (2012.):
„Моја баба Златана и трудна ми жена Марија крајем априла 1941. године су се враћале са Трубјеле за Броћанац, путем изнад Воњиног дола, преко Пониквица. Изненада, кад су минуле шине и гробље у Пониквицама неких 150 м у једном казану- рупи чуле су врисак, јауке, псовке: „Дезертери, издајници, кукавице!“ Провиривале су кроз трње и видјеле стравичан призор: лудачки, џелатски пир.

Четворица наоружаних бандита тољагама и колчевима ударају двојицу ненаоружаних краљевих војника. Заскачу око њих да би заузели бољи положај за ударце. Пуцале су кости и тољаге.

На мјесто злочина жбуње, трава и камење као да су пробехарали од крви, мождане масе, парчади лобања са улијепљеном косом од крви. Два скоро голобрада младића умирали су у најстрашнијим мукама.

Један од тучених стално се позива да је он са Талом Абрамовићем побјегао из Нове Вароши. Бандитима су били важнији шињели, униформе, а посебно цокуле и чизме убијених, од њихових живота.
Жене су међу четворицом убица препознале само једног комшију. Од стравичног призора жена ми је изгубила свијест. Отрчали су до тада најближе куће Драга Петрова Чолаковића, донијели воде и повратили је. Видјеле су оне убице, и убице њих. Вријеме је избрисало све. Ни крста ни мезара, ни киљана ни нишана. Остала је само нит сјећања коју вам причам, потомци моји.“

Причу прича Тале Милованов Абрамовић из Никшића:
„Капитулација Краљевине Југославије затекла ме у Новој Вароши у 15 сати као питомца Ваздухопловне пилотске школе. Општа гужва и метеж. Нас шесторица питомаца – јужњака, групно смо се упутили за Црну Гору, пјешке.

У Милишеву су нас сусрела два српска сељана и њима смо поклонили оружје да се бране од иновјераца, скинули војне ознаке да би слободно наставили пут. Седми дан смо стигли на Градац изнад Рубежа, села код Никшића, и раздвојили се.
У групи је био лијепи и добри двадесетогодишњак Симовић чије сам име заборавио.

Породица му је живјела у неком селу између Требиња и Гацка. Упутио сам га да пут настави жељезничким шинама ка Трубјели. Изљубили смо се и раставили на Гордином мосту на Бистрици. Никад нијесам успио да сазнам животну судбину овог младића.
Послије рата, као возач на Жељезари, возио сам аутобус на разна путовања. Распитивао сам се за њега. Саговорници не знају или не одговарају. А тако сам желио да за живота сазнам његову судбину.“
Земља нијема, народ ћути.

Наставиће се..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: