Дар духа – Дневници Андреја Тарковског

Пише: Владимир Коларић

Иако је своје дугоочекиване дневнике, писане између 1970. и 1986. године, како сам каже претенциозно, назвао „Мартирологијум“, Андреј Тарковски апелује да га не сматрају светитељем, него неким ко просто жели да ради. Главна мука великог редитеља се и у овим записима открива као смањена продуктивност у условима идеолошко-бирократске контроле и репресије, мада открива и немалу свијест о томе да му ни у другим срединама, конкретно на капиталистичком Западу, не би било много лакше.

У том смислу, наслов би, поред пројектовања личне ситуације ствараоца и грађанина тоталитарне државе, требало читати најприје у смислу разумијевања умјетности као врсте мучеништва, личног жртвовања и одбацивању благодати „свијета овога“ ради стваралачког учешћа у истини.

Генијалан уметник, за каквог Тарковски себе очито сматра, нема заправо чиме да се поноси, јер он не даје ништа своје, него само преноси оно што му је дато; он стога није власник свог талента па у крајњој линији ни својих дјела, већ све то припада народу. С друге стране, умјетник мора да сачува сопствену личност, јер само је тако могуће стварати. Ово двојство је, за Тарковског још једна дубоко проживљена „мартирска“ особеност умјетничке судбине.

Умјетник би, такође, требало да буде што је могуће слободнији, независнији од свијета, па и од обавезе да тај свијет пројектује у затеченом стању, нити пак да пројектује једном заувијек назначене идеале. Умјетност не би смјела да буде у служби апстрактних идеја, али ни да буде песимистичка, сматрајући дато стање свијета као једино могуће.

Као некоме дубоко ураслом у традицију „златног“ и „сребрног“ вијека руске умјетности и руске мисли (посебно руске религијске философије и симболизма), за Тарковског је смисао умјетности у основи религијски, а умјетност је, поред философије и религије, најузвишенија људска дјелатност. Основни проблем савременог свијета, и на (тадашњем, блоковски подељеном) Истоку и на Западу је недостатак духовности, а не овај или онај идеолошки систем. Умјетност, стога не би смјела да раскида своју везу са духовношћу, нити стваралачко и спознајно јединство са осталим великим иступима људског духа какви су философија и религија. Она по свом позвању мора бити усредсређена на оно невидљиво што све постојеће држи заједно, и у складу са тим искуством учествовати у преображавању свијета из његовог садашњег стања ка нечему то нипошто не бисмо смјели да пројектујемо као довршен идеал.

Изузетност Тарковског у свом времену и простору, „светитељска“ позиција који је изградио код дијела не само совјетске публике, било је управо његово живо свједочење о непрекинутом континуитету руске културе, снага да се не само очува свијест о пуноћи њених највећих вриједности него и да се она оваплоти у, од центара моћи толико контролисаном, медију какав је филм. Као и о могућности да и данашњи умјетник буде усредсређен на највиша питања смисла колико и његови велики претходници из било које од епоха људске историје, а зашто да не и оних које нам тек предстоје.

Дневници Тарковског, у распону од брига свакодневнице, преко описа стваралачког процеса и планова до читавих огледа о умјетничким, философским и религијским питањима, свједоче о једном јединственом старалачком искуству, конкретности покушаја да се живи једна неспорно узвишена визија умјетности, али и живота. Тиме што сваком искреном и отвореном читаоцу онемогућава било какву идеализацију „лика и дјела“, нарочито су суочавању о другим доступним свједочењима о истим, она подвиг великог умјетника чини тим стварнијим, увјерљивијим и упечатљивим. То што је умјетник ипак само човјек, са свим својим врлинама и манама, нимало не унижава умјетника, али би итекако могло да узвиси човјека, не неку његову идеалну пројекцију, која нам често служи за оправдавање наших властитих слабости, него конкретног „историчног“ човјека, попут свих нас, који није поштеђен ни једне бране и искушења на путу да осмисли и оствари свој један и једни живот на овом и свим свјетовима који постоје и који ће постојати.

Генијалност Тарковског коју смо поменули, а у коју је сам неспорно вјеровао, стога није било толико повезана са његовим умјетничким остварењима колико са његовом вјером у „мисију“ и смисао сопственог стваралаштва, стваралачком усредсређеношћу и усмјереношћу као вјероватно највећем дару духа не само умјетнику, него и сваком појединачном човјеку.

Не гасимо зато ватру, немамо оправдања.

Извор: teologija.net

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: