Легендарни Миодраг Перуновић, казао је да га је пут који је прошао у професионалном боксу и све што је током 13 година дуге каријере доживио, као човјека је изградило и ојачало.
Перуновић. Фото: Новости
Легендарни Миодраг Перуновић казао је да га је пут који је прошао у професионалном боксу и све што је током 13 година дуге каријере доживио, као човјека је изградило и ојачало.
Између радости и разочарања. То је печат живота и спортске каријере једног од највећих југословенских боксерских шампиона, легенде међу конопцима, Миодрага Перуновића (61), ђетића који је обиљежио еру песничења у бившој великој Југи.
Каријера дуга 22 године (1972-1994), од чега у аматерском боксу девет најљепших година, а у професионалном сурових 13. Првак Балкана 1980, Медитерана и Европе 1979, вицешампион света 1978. и Европе 1981.
Окитио се и титулом интерконтиненталног шампиона у ИБФ верзији у профи-боксу. Најбољи спортиста Црне Горе три пута, док је једном био најбољи у СФРЈ, 1979. Популарни Перун био је и селектор југословенске селекције од 1995. до 2001. И када се очекивало да ће по заласку изузетне спортске каријере, свој рад наставити међу конопцима, услиједила су разочарања, накупило се због неправди много горчине у Мијовој души.
Покушао је да оживи боксерски клуб Будућност који је својевремено био расадник шампиона, али су се испречили локални моћници са плановима у којима се скромна сала у Његошевом парку није уклапала у њихове мегаломанске грађевинске планове. Пријетили су гашењем клуба и рушењем сале, али је Мијо, иако остајући сам у тој борби, успио да побиједи и сачува храм спорта, који данас егзистира кроз школу бокса.
„Никола Сјеклоћа је мој боксер који је каријеру почео управо у Будућности. Освојио је бронзане медаље на првенствима Европе и свијета, и то нико није на прави начин констатовао. Покојни Александар Пејановић био је првак на Медитеранским играма, а Дејан Златичанин првак свијета у профи-боксу, као клинац је почео код нас да тренира. Био је више пута првак Југославије у свим селекцијама. Пошто нисмо имали услове да те момке на прави начин испоштујемо и омогућимо им напредак, рекао сам им да могу отићи из клуба јер сам не могу да им помогнем. И отишли су“, са сјетом се присјећа тих времена, Миодраг Перуновић.
Перуновић и Парлов
Као ријетко ко, Мијо је за само четири године аматерског бокса направио чудо и ушао у друштво бесмртних. Невјероватна успјешност, јер се на многим такмичењима китио одличјима – златним или сребрним, од Медитеранских игара, преко балканских првенстава, европских и свјетских, и то све до 23. године живота! Жали шампион што није остао дуже у аматеризму, јер би сигурно његова ниска медаља била богатија.
„Пут који сам прошао у професионалном боксу и све што сам током 13 година дуге каријере доживео као човјека ме је изградило и ојачало. Много боље сам упознао сву варљивост и превртљивост спорта, тобожњу љепоту и сласт. Тек тада сам схватио колико је то све илузорно и лажно“, каже Мијо.
„Мени је бокс омогућио да у релативно кратком периоду, младалачком добу, проживим готово цио живот, упознам све његове љепоте, али и горчине. И када сам постао мудрији почео сам боље да сагледавам ствари, да се не залијећем. Као млад био сам емотиван, експлозиван и нестрпљив. И управо ме нестрпљење највише коштало. Са данашње дистанце имам потпуно индиферентан однос према свим резултатима које сам постигао и тобожњој слави. Оно што је остало јесте статистички податак и слова која су негдје записана и говоре да сам нешто урадио“, истиче он.
Радо се присјећа првог учитеља, Исмета Метхаџевића, који је водио јуниоре Будућности, и утицао је на његов даљи ток каријере, па је за само неколико година постао члан јуниорске репрезентације Југославије.
„Ту сам упознао сјајног стратега Бруна Храстинског, код кога сам почео да убирам право знање и упијам све што ми се чинило да треба да постигнем. Бруно је кроз репрезентативни процес омогућио да се развијам, надограђујем. Уз то и у Будућности, клубу који је у оно вријеме био један од најјачих у Југи, владала је велика конкуренција. Мрваљевић је био веома добар у мојој категорији. Много су ми у тренингу значили Драган Мугоша, Бајрам Адемовић, па и мој брат Драган са којима сам спаринговао, и то као клинац од 17 година. Сјећам се меча за првака Југославије против бањалучке Славије, када сам први пут боксовао за сениорску екипу Будућности. Чинило ми се да сам небо дотакао„, каже Мијо.
Услиједиле су године када су противници пред Мијом падали као сламке, а он освајао симпатије публике и боксерских стручњака. На Свјетском првенству у Београду 1978. изборио је сребрну медаљу, био је највеће изненађење, миљеник навијача, звијезда са Мораче. Следеће године на Првенству Европе у Келну побиједио је у незаборавном финалу чувеног Виктора Савченка, свјетског и европског шампиона. На Олимпијским играма у Москви 1980. остао је без медаље, због судијске лакрдије, да би се крајем те године „вратио у живот“ постајући првак Балкана. Још увијек га боли пораз од Кошкина у финалу Првенства Европе 1981.
„Остао сам без златне медаље, али сам зато зарадио прелом ребра пред крај друге рунде, због тога се нисам попео на трон. Био сам разочаран, све ми је тешко пало. Али то разочарање било је мање од оног којег сам доживео по повратку у Титоград, гдје ми нико није честитао на освојеном сребру. Људи су били разочарани мојим „неуспјехом“, јер нисам постао првак Европе. Провео сам неколико дана у болници због сломљеног ребра и нико ме није посјетио! Ужасно сам се осјећао“, прича Перуновић.
И онда наиђу неки људи из Сплита, понуде Перуновићу да пређе код њих у профи-камп у коме су били Марјан Бенеш, Аце Русевски,Миленко Рубељ, све сјајни боксери.
<
„Услови су за то вријеме били примамљиви, али да се неко јавио од званичника и рекао: „Остани Мијо“, ја бих то урадио. Недостајало ми је да неко пружи руку и заустави ме. Једва бих то дочекао. И био бих срећан. Тако сам у професионалце отишао више из револта и огорчења него што сам то стварно желио. И ту сам се оклизнуо, направио страшну грешку са спортског аспекта. Јер, ја сам са 23 године био формиран боксер и спреман да освајам медаље. Био сам у успону док је конкуренција у свијету опадала, тако да бих се вјероватно накупио медаља више него ико у историји. Жао ми је што сам тако рано отишао грлом у јагоде у тај прилично мрачни свијет. То је била врашки тешка авантура која је трајала 13 година. Титулу интерконтиненталног првака у ИБФ верзији освојио сам после осам година бављења профи-боксом“, каже он.
Малер га је пратио од старта, када је дошао у руке менаџера који, у суштини, то није био.
„Човјек се није бавио тим послом, а ту је дошао по наговору једног мог земљака који је о мени причао бајке… Видио сам да нема ауторитет, добре контакте. И тако је то ишло двије-три године, када сам прешао у Италију, мада и то није испало срећно. Требало је да останем у тој земљи али ја нисам могао да напустим Титоград и Југославију, и дошло је до неспоразума. Лутао сам од једног до другог менаџера и никада нисам пошао код правог. Године су пролазиле и тек пред крај каријере успио сам да освојим интерконтиненталну титулу. Побиједио сам у Минхену првака Њемачке, после тога сам је бранио и одбранио три пута. Када је у Југославији почео рат, уведене су санкције и ми спортисти нисмо могли да идемо ван земље да се боримо, па ми је титула узета административним путем. Касније сам боксовао два-три меча годишње, а последњи је био у Приштини, 15. октобра 1994. у препуној хали „Боро и Рамиз“. Менаџер из Париза ми је претходно рекао да ако вежем три побједе у три меча, наредне године ћу стећи услов да се борим за светску титулу. Ја добијем тај меч у Приштини против тамнопутог Заирца, Каника, али сам десетак дана касније неочекивано доживео пех и завршио у болници јер сам добио жутицу. И тако се завршила моја каријера. Ушао сам у болницу и више није било повратка у ринг, мој други дом„, каже са сјетом велики шампион.
По оцени Мија Перуновића, најуспешнији југословенски боксер био је Мате Парлов.
„Био нам је узор и заслужује да носи тај епитет „, каже Перуновић.
Bravo legendo i neka te prati ljubav sreća i veselje!
jeste MIJO, a što si ti bio skroman pa se kaješ, KO je tebi i Draganu dao stan na Zabjelo, a koliko si imao godina . a