• Поглед

Борба за слободу, мир и толеранцију је мртво слово на папиру: САД је поразила ЕУ

7 година ‎ ИН4С

Свакако, у питању је кредибилност, па и самопоштовање, Европске уније. Како јој неко може вјеровати када не држи јавно дату ријеч, када лако попушта пред агресивном политиком САД? Тако се не постаје велесила.

Сукоб на релацији САД-ЕУ; фото: ZDNet

Пише: Бошко Мијатовић

Између ЕУ и САД постоји сукоб који се тиче политике према Ирану.

Предсједник САД, Доналд Трамп, у мају ове године повукао је амерички потпис са уговора са Ираном,  и најавио агресивну политику према овој земљи, што и спроводи: уводи све оштрије санкције усмјерене на наводну промјену понашања Ирана на Блиском истоку, а и, како многи вјерују, на обарање власти у Техерану (Помпео рече да САД желе „обнову демократије“ у Ирану). Циљ је, очигледно, стратешки: елиминација главног противника у региону – не само америчког, већ и израелског.

Европска унија нема такве стратешке интересе, па се негативно одредила према америчкој политици. Њој је одржање поменутог уговора било приоритет, како се Иран не би вратио нуклеарном програму и тако се повећала опасност по свјетски мир, тим прије што су Иранци поштовали одредбе уговора.

Али, проблем за ЕУ су америчке тзв. секундарне санкције, које кажњавају све свјетске фирме које крше америчке санкције према Ирану. Оне су финансијске, али, уколико окривљени не плати казну, воде искључивању дотичне компаније са америчког тржишта и из америчког финансијског система, што ниједна велика фирма не жели да доживи.

ЕУ, увријеђена најавом да ће савезничке САД кажњавати њене компаније, узвратила је одбраном која се не може сматрати озбиљном. Прво, забранила је својим компанијама да се повинују америчким санкцијама. Ово је смијешно, јер компаније послују у свом најбољем интересу и имају права да оду из послова који им угрожавају егзистенцију. Друго, прописала је да компаније кажњене од САД имају права на одштету. Ово је још смијешније: прво ће САД да казне неког, а после, по пресуди европског суда, да врате паре компанији. Американци раде по америчким законима, а не по европским.

Схвативши да одбрана прописима неће дати резултате (велике компаније су почеле да се повлаче из послова са Ираном), ЕУ је кренула бољим путем: омогућавањем својим мањим фирмама, које не послују са САД, да тргују са Ираном и тако одрже уговор у животу. Али, за то је требало обезбиједити нови начин плаћања за иранску нафту, јер је уобичајени (међубанкарски Свифт) постао несигуран, пошто су САД најавиле да ће то спријечити притиском, па и кажњавањем самог Свифта (вјероватно и банака и појединаца у његовом управном одбору). Ово је невјероватна ароганција, али Трамп и његови мисле озбиљно.

Представници ЕУ су убрзо смислили и испитали више алтернатива: да Европска инвестициона банка трансферише новац (одбила), да се одреди једна од малих банака да то чини, да се створи европски Свифт, да се створи (чак заједно са Русијом и Кином) специјални механизам за плаћања…

И тако, вријеме пролази, а ништа се не догађа. У понедјељак су ступиле на снагу оне оштре санкције САД према Ирану које се односе на нафту, банкарство, транспорт итд, а ЕУ нема функционалан механизам за плаћања, а самим тим ни начин за одржавање трговине са Ираном. Још увијек је све у припреми, мада је ствар лака: установи се клириншки рачун у еврима у некој мањој банци, и готово. Сада се чује (Фајненшел тајмс) да је проблем то што се ниједна земља ЕУ не усуђује да, из страха од америчке освете, прими на своју територију тај клириншки механизам! Зар ни велике Њемачка или Француска не смију да устану и приме ризик?

Било како било, Европска унија се опет показује као немоћна сила, која у данашњем свијету заоштрених односа нема тежину потребну за активну партиципацију. Она се све вријеме залаже за високе вриједности мира, слободе и толеранције, чак представљајући се као њихов шампион, али очигледно не успијева да стане иза њих када је потребно. У ранијем периоду су савезничке САД радиле тај посао умјесто ЕУ. Данас би ЕУ требало да сама чврсто стане иза својих ријечи. А она не може да нађе мјесто за један банкарски рачун!

Свакако, у питању је кредибилност, па и самопоштовање, Европске уније. Како јој неко може вјеровати када не држи јавно дату ријеч, када лако попушта пред агресивном политиком САД? Тако се не постаје велесила.

Извор: Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: