Томаш Дамјановић: МИКРОКОЗМА
„Наша држава, уласком у ЕУ/НАТО, одлучује да изађе из балканског цивилизацијског круга и прикључи се развијеном Западу.“
Тако гласи реченица коју смо, у много варијација, током протеклих година, бивали принуђени да слушамо, а – сходно политичком утицају оних који су је, не без поноса, изговарали – имали смо и прилику да, као пасивни учесници, пратимо чудновату трансформацију нечега што се, колоквијално, назива црногорским друштвом.
Шта се тим термином, заправо, означава и да ли нешто попут црногорског друштва, као цјелина, уопште постоји изван (политичког) новоговора, питања су која захтијевају знатно више простора и времена за разматрање, од оног које на располагању имамо за писање, односно читање овог текста.
Овдје ћемо се, стога, посветити аутоколонијалном дискурсу, том услову без којег се, у Црној Гори, немогуће остварити у улози озбиљног политичког фактора.
Друго које треба преобликовати
Мисао из које извире реченица с почетка овог текста није нарочито оригинална, будући да своје исходиште налази у, саидовски казано, давнашњем оријентализму. Тим појмом би се, уже посматрано, могла означити искривљена, предрасудама крцата, западњачка перцепција Истока.
Колонијалне империје су, по логици ствари, тежиле ширењу територија и утицаја. С тим у вези, ваљало је упознати Другога – свијет будућих поданика и, кроз проучавање њихове традиције, развити теорије којима би се, касније, правдало покоравање.
Тако је, на примјеру Истока, експлоатација започета и одржавана уз помоћ интелектуалаца: тамошње становништво је, у запањујуће уопштавајућим радовима признатих научника са Запада, означавано инфериорним – чак и онда када се истицала љубав према опијајућем духу Оријента – његово културолошко одређење превазиђеним, а нестајање са историјске сцене извјесним уколико се, погађате, не појави неки добри Самарићанин, с понудом која се не одбија: промјена цивилизацијског круга, која се, дакако, може извести само трајним потчињавањем тих неуљуђених створења.
Експлоатација њихових живота и простора којим су располагали се, у том кључу, доживљавала ослобађајућим чином. Гледишта које израстају из повијесног искуства западних држава – и, као таква, поштовања су достојна, док су на домаћем терену – усађиване су у свијест људи са Истока из врло прозаичних мотива: ваљало је, наиме, делегитимисати историјско насљеђе тамошњег становништва, дезоријентисати га и, на концу, учинити лако освојивим плијеном.
К томе је гарантована и трајност подухвата: обезличени људи, лишени било каквог упоришта у властитом искуству, не могу представљати озбиљну пријетњу интересима, фишеровски речено, савеза елита великих сила. Штавише, напуштање примитивне насеобине и грађење каријере у средишту империје сматрало се крајњим досегом једног човјека са Истока. Тако нешто би, напокон, била потврда етичке оправданости цивилизаторске мисије Запада.
О успјеху те мисије је, можда, рано говорити, будући да још траје, али је неупитан њен двојак карактер, зависно од угла из ког се посматра: за некога ће то бити мукотрпна борба са аветима прошлости и, off the record, посљедично преливање капитала ка средишту империје, док ће о другој страни приче, ефектније од свих ријечи, говорити разорена пространства Истока и ријеке избјеглица, очигледно ненавикнутих на дах слободе који њиховом завичају доносе алтруизмом вођени.
Цивилизација у нашем сокаку
Црна Гора има, баш као и државе којима је окружена, историјско искуство знатно друкчије од оног које карактерише Исток, тако да би, у нашем случају, било претјерано говорити о типичном оријентализму, али се, истицањем фаталног балканизма – низа неподношљиво уопштавајућих и деконтекстуализованих те, управо зато, политички ефектних тумачења прошлости и садашњости простора који насељавамо – долази до низа сличности када је ријеч о односу западних држава према ономе што се налази источно од раја.
То, готово монохроматско, виђење Другога почива на увјерењу да кључним државама западне цивилизације, сходно степену развоја, припада и право на монопол у погледу тумачења и превредновања темељних вриједности људског рода. С тим у вези је и обавеза да се дисциплинују државе које, у слијепом и тупом одбијању да препуштањем својих добара Западу, дођу до прилике да уживају у чарима припадности врлом новом свијету.
Доминантан политички, економски и културошлошки наратив у Црној Гори наслања се – уз упадљиво, али разумљиво одсуство локалног зачина – на представу Запада о простору који би требало заузети и, кроз дугорочно исцрпљивање привредних и интелектуалних ресурса, увести у цивилизацију.
Не ради се, дакле, само о томе да западњачко виђење Другога послужи као оправдање за потчињавање него се, усађивањем тог доживљаја у свијест Другога и он сам трансформише, тако што, у поништавању властите аутентичности, престаје да постоји у било којој форми која би му омогућила надградњу у виду тежње за слободом.
Орвеловски новоговор прикрива стање ствари, па смо затрпани гомилом гласова – десемантизованих ријечи. Тако је могуће да истакнути дјелатници – како они из сфере дневне политике, тако и НВО секуларно свештенство – творевине чије је трајање обесмишљено самопоништењем, истичу потребу за демитологизовањем овдашње повијести, нашем древном гријеху, због ког се и не смијемо запитати над својим мјестом под сунцем, те потребе да се прикажемо већима него што смо, уистину, били, али да, истовремено, великодушно нуде помоћ у цивилизовању државе коју, по сопственом признању, не познају, али се подразумијева да се цивилизатору вјерује на ријеч.
Нијесу, дакле, за далеке цензоре и овдашње извођаче радова проблем митови пер се, него оно наше у њима. На крају, кад нам је већ држава пропала, остаје да, у врло суженој понуди, бирамо између улоге фино нашминканог зомбија и тежње да се оствари слобода, па макар и у неуспјешном покушају да, за основу идентитета, одбијемо туђи, неоколонијални доживљај нашега трајања.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
