У Русији се обиљежава Дан породице, љубави и вјерности – Кнез Петар и кнегиња Февронија

Прије седамсто година је у Руској земљи живио у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово мјесто је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести.

У истој Муромској земљи је живио сиромашни пчелар који је имао ћерку, лијепу дјевојку Февронију; по цијелој околини је била позната по свом уму. И ето,она хтједе да помогне кнезу у његовој несрећи, те,док је лијечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима видје каква је то паметна и добра дјевојка. Допала му се Февронија и због своје љепоте. “Нећу наћи бољу дјевојку у цијелој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном дјевојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излијечи. Разумје Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом.

Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња цијеле области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтједоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтједоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живио у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успјели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожељели да заузму мјесто муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтјели. Тако је било и овдје – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени дјевојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповијест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тијело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето, због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је вољела тјешила га је стално њежним ријечима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у биједи и прогонству”.

Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево мјесто. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сјетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би жељели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и прије, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала савјетима и добрим дјелима. Убрзо завољеше Муромци своју кнегињу; тако је њежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживио увреду од ње, није чуо ружну ријеч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Ријечи Божје, а кнегиња рукодјеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избјегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увијек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто прије смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија.