Светионик
1 min read
Шкољке мушље најпуније су у вријеме кад цвјета дивљи нар (Фото: Н. М.)
Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море.
Кад цвјета дивљи нар
Откако су се прије 10-ак година у Заливу појавила узгајалишта шкољки, углавном мушаља, на континенту знаних као дагње, десило се нешто необјашњиво. Мушље су полако почеле да се повлаче са свега обалног стијења, да би се данас обдржале у појасу плиме и осеке тек ту и тамо.
Мушље се могу спремати и на бузару, и на рижот, могу се поховати, запећи са баланцанама и другим поврћем, могу се јести и сирове – са по којом капљом лимуновог сока, а могу се брзински спремити и на начин простији од сасвим просте бузаре: довољно их је ставити у ширу шерпу без воде и укључити рингу, или боље – на какав плех угријан ватром.
Памтим да сам такве мушље јео када је из дубине мога сјећања и из мора изронио покојни стриц Илија. У рукама је имао гроздове мушаља које је убрао са ланаца којим су била укотвљена два стара трајекта пред Каменарима. Шкољке смо очистили од алги и каменца и код старе породичне куће, 70 и неке, јели их с хлебом, без соли, јер су онако отворене на ватри биле истовремено и куване и печене.
Мушаља је у мом дјетињству, момаштву и првој зрелости – било толико да смо до 90-их били убијеђени како глад никад не може да сврати у Залив. У појасу плиме и осеке, све се црнило од гроздова мушаља, не увијек од конзумне величине, али увијек од величине довољне да месо шкољки буде мамац за бројне врсте риба. Мушаља је било на сваком камену, свакој стијени, дуж сваке понте, по ободу сваке бове, на ланцима којима се барка држи привезаном за дно, или брод, па чак и по конопима; мушаља је било посвуда, од нулте надморске до метар и по дубине. Колоније најплодније шкољкле на свијету, која у доба мријешћења избацује 5-25 милиона јајашаца, чиниле су црну браду Боке Которске.
Сјећам се романтичног излета са супругом, тада дјевојком, када смо љета 1992. отишли колима до Верига, најужег тјеснаца, само са пар паприка и памидора, једним ножем, флашом вина, два пешкира, шибицама, без сунцобрана и креме за сунчање. Тада сам у мало времена убрао пар килограма шкољки са стијена, нашао неки плех, испод запалио ватру, ставио шкољке, и оне су почеле да се отварају након минут-два. Гуштали смо све у 16, без пара, с повлашћеним погледом на древни Пераст, поред старог светионика.
Ljudi, nemojte zamjeriti Komlenu, pa logično je da on kao nezvanični „portparol“ ISIS-a voli te „mirise i ukuse“ loja i ostalih sličnih „delicija“!
Komlene, drago mi je što smo ne samo ideološki, nego i gastronomski „dva svijeta“! Upoređivati ovčetinu i voletinu koje se osjećaju na loj (već mi se povraća!) sa prekrasnim ukusom i mirisom mušlji, vongola, kamenica, morske soli, pamidore, kapule, paprike, mrkve, česna, maslinovog ulja, limuna, octa, kapra, papra, primorskog bilja, mirisima Jadrana i Sredozemlja…MMMMMM!
Ipak, uprkos promenama koje su zadesile primorje, koje se ni meni ne dopadaju, Bokelji su ipak srecnije sudbine od vecine ostalih, koji gledaju kako umiru njihova sela i gradovi.
Inače sjajan tekst.
Moj Komnene, ti grubo rece za Malovica!
Текст је одличан, уживао сам док сам га читао; носталгичан а истовремено и поучан јер нам говори неке ствари о мушљама које нијесмо знали. Иначе, морски плодови су царство укуса. А Маловић је врстан писац, мајстор свог заната.
Nevjerovatno koliko je ovaj čovjek netalentovan pisac. O čemu je bio ovaj tekst, o tome kako je bilo lijepo kada sam ja bio mlad?
Stvarno su mi smiješni ovi ljubitelji morskih plodova. Jesu li ikad probali jagnjetinu kuvanu na pari, teletinu ispod sača? Koliko im treba mušlji da spreme zimnicu? Znaju li koliko ima mesa kada se zakolje jedan vo, toliko mušlji nema u cijelom zalivu. Kad su poslednji put jeli skorup koji miriše na svaki cvijet koji je stoka pasla? E moji mušljari, ne znate vi šta je hrana.
Куш-Муш!
Poceo je Petrovski post…
Druže, čitaj Nikolaidisa i sve je regularno, ne moraš čitati ono što ne voliš. Ja recimo ne znam ni jedno Nikolaidisovo delo, nit me zanima, a Malovićeve sam dve knjige pročitao sa zadovoljstvom. Uzgred, moj prijatelj Holanđanin koji dosta dobro zna srpski, čita Malovićevog „Lutajućeg Bokelja“ na moju preporuku, i jako mu se dopada.
Dobar tekst ,ali jedna ispravka nisu muslje nestale ili se povukle neobjsnjivo sa stjena uz obalu ,nego se povecao broj stanovnika ,povecao se broj onih sto znaju sto su musje i sto ih vade dje god nadju.
Prije su muslje brali samo Bokeji i to oni cije su kuce uz more ,a danas koliko je restorana, stanovnika uz more itd.
Danas od silne okupacije priobalja vise se ne moze prici moru da se domaci mjestanin okupa a kamoli da vadi muslje iz zabave i gusta.
Prije furesti nisu ni znali sto je muslja a danas svako zna i oce da ubere i spremi.