• Издвојено
• Поглед

У Црној Гори на српском језику стварају вриједна дјела

1 min read

7 година ‎ Слобода

С поносом могу да кажем, да су добитници наших, "Унирексових” награда "Печат” и "Душан Костић”: Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Брана Петровић, Драгомир Брајковић, Ратко Делетић, Даринка Јеврић, Гаро Јовановић...

Јанко Брајковић, пјесник и власник издавачке куће „Унирекс” за „Слободу” каже, да је више од четири деценије постојања „Унирекс” присутан на свим домаћим и регионалним сајмовима књига: „Ако се погледа само дио наших награда, које смо као најбољи излагачи добијали на међународним сајмовима, видјеће се да је то резултат наше одговорне и јасно профилисане издавачке политике. „Унирекс” је препознатљив по томе што његује естетске и едукативне аспекте, развијајући сензибилитет за нове форме умјетничког изражавања младих генерација.

Наиме, свих ових деценија трудио сам се да, прије свега, објављујем дјела која спадају у домен високе естетике. Даље, оно што бих посебно желио да нагласим, јесте и наш подухват у објављивању едиција које су од капиталне важности за културу наше земље. „Унирексова” издања сврстана у 15 библиотека, нуде читаоцима провјерене ауторе и наслове најбољих писаца из књижевне историје, као и савремене наше и свјетске ауторе.

На овогодишњем Подгоричком сајму представили смо само мали дио наших издања, из разлога што нијесмо у ситуацији да презентујемо све оне књиге по којима је „Унирекс” препознатљив међу читаоцима. „Унирекс“ је главни издавач ексклузивних издања ручног рада у дрвету и кожи, издавач је двојезичних издања „Горског вијенца“ (српско-руско и српско-енглеско издање).

Читаоцима смо понудили књиге из наше водеће едиције Библиотека цивилизације: Овидијеве Метаморфозе, Канон медицине, Хесиодову Теогонију и Послови и дани, Еп о Аргонаутима, Музе у европској књижевности, Антологија хеленске лирике, и Књижевност Блиског Истока, све у преводу др Марка Вишића, затим Историјски речник средњег века, Грбови и знамења народа, монографију Свети Никола, Златну књигу љубави (најљепше пјесме свјетске љубавне поезије), Ризницу мудрости, сабрана дјела Ћамила Сијарића, сабрана дјела Валтазара Богишића и цјелокупну лектиру за ученике основних и средњих школа.

Хтио бих посебно да поменем нашу акцију „Књигом против дроге – књиге у библиотеке”, којом покушавамо да најмлађој генерацији и онима нешто старијим укажемо на све пошасти овог зла. У том циљу, поклањамо наша издања школским билиотекама у свим градским и сеоским мјестима у Црној Гори.” До сада у овој години ова издавачка кућа објавила је 61 наслов међу којима се издвајају: изабрана дјела Драгомира Брајковића у осам књига, сабрана дјела Александра Леса Ивановића, изабрарана дјела Новице Ђурића, превод Горског вијенца на кинеском језику, Ранка Јововића, Слободана Бошковића роман „Грба“ коме је ово друго издање, Слободана Милића проза „Учитеља нема ко да чита“, Илије Лакушића „Заумна лампа“ Александра Ћуковића „Кад скидају крила“, Емила Лабудовића „За кућом јабука“, Момир М. Марковић „Бијели вук“, Нада Брајковић  „Најљепше руске народне пјесме и романсе са нотним записом и изговором“, Драган Лакићевић роман „Карневал“, „Живот и обичаји Црногораца“ Милорада Г. Медаковића превод на енглеском језику и друге.

„Унирекс“ је деценијама по квалитету својих издања у самом врху издаваштва. Упркос све већој продукцији књига, издаваштво је, чини се, ипак у кризи?

Криза у издаваштву није искључиво изазвана кризом у друштву, већ и због недовољне, неадекватне подршке државе. Из државног буџета финасирају се они програми и пројекти који су по мјери поједних политичких структура. Не финансирају се програми и пројекти чији је циљ широка друштвена улога, улога која је у функцији цијеле државе, њене културне афирмације, без обзира на политичку припадност.

Шта би, по Вашем мишљењу, требало урадити да се поправи и олакша положај издавача, па самим тим и њихових аутора?

Без активног учешћа државе, односно без материјалне помоћи, издаваштво ће и даље стајати на почетној, мртвој тачки. „Унирекс” се и поред беспарице труди да у складу са дугогодишњом традицијом не изневјери своје читаоце. Нажалост, неповољан положај издавача значи и још неповољнији положај стваралаца. Ријетко који издавач исплаћује ауторске хонораре, то се надокнађује ауторским примјерцима. „Унирекс” се труди да својим ауторима, колико год је у могућности помогне.

Али, понављам, без одговорнијег односа према издаваштву, наш положај је и више него суморан, ако се свакодневно урушавају вриједности на којима почива културни идентитет, ако се најбољи у култури гурају у запећак, коначни резултат у остваривању високих духовних домета биће раван нули.

„Унирекс“ већ годинама додељује награде за најбоље књиге, награде најуспјешнијим ауторима и награде за посебне подухвате у области издаваштва?

„Унирекс” је једини издавач на простору Црне Горе који награђује не само своје ауторе, већ и оне са ширих простора српског језика. Наградама Унирекса „Печат” и „Душан Костић” награђени су набољи савремени аутори из области поезије, прозе, драмских остварења и есејистике. С поносом могу да кажем, да су наши добитници: Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Брана Петровић, Драгомир Брајковић, Ратко Делетић, Даринка Јеврић, Гаро Јовановић…

Такође, оно што сматрам врло битним у савременом издаваштву, јесте и то што „Унирекс” објављује књиге и младих, непознатих аутора. Ми пружамо шансу неафирмисаним ауторима да своје прве књиге објаве код нас у едицији Прва књига, а истовремено и награђујемо најбоље од њих, и на тај начин подстичемо њихов даљи књижевни развој.

Како као пјесник и издавач гледате на савремену књижевност у Црној Гори?

Као и на другим просторима и овдје има свега, подразумијева се да се на мањем простору јасније виде и квалитети и мане. Међутим, оно што и јесте карактеристично за простор Црне Горе, то је чињеница да огроман број људи пише, и има потребу да то и објави, али, то је онај пратећи вид књижевних и иних (не)прилика. Мени свакодневно долазе писци и назови писци са молбом да им баш ја објавим књигу. Има ту свега, од пасторалних и идиличних пјесмица до филозофских и теолошких разматрања. Изгледа да пишу сви, занатлије, возачи, обућари, бивши борци и првоборци, логораши, домаћице и продавачице, активисти и „активисткиње”, и „боркиње”. Цио један свијет који се од свакодневља склонио у спасоносну оазу писања.

Све те личне муке слиле су се у једну исповједну тугованку, у ријеку суза која плави све пред собом. Али, као што рекох, таква врста „списатеља” припада пратећим књижевним појавама и сматрам да је и она потребна у смислу оне валоризације одвајања квалитета од литерарног отпада, да би оно што се озбиљно и мукотрпно ствара дошло до пуног изражаја. Поуздано тврдим, да се у Црној Гори на српском језику стварају врло вриједна дјела. Исписује се књижевност која по свим својим вредносним оцјенама припада самом врху савременог стваралашатва на широком простору српског језика и српске литературе.

Незаобилазно је и питање језика. Свједоци смо преименовања српског језика у црногорски, упркос већинској вољи грађана Црне Горе. Као гледате на овај процес?

Овдје је преовладала вјештина немогућег, дакле, оно што ни према каквој логици, оно што се не би смјело догађати изван закона и метода науке, десило се и дешава се. Легализована је, и то највишим актима, политичка одлука о преименовању српског језика у матерњи, упркос одлуци већине која се изјаснила за српски језик. Тако је језик већине постао језик мањине. А језик већинске мањине гура се на маргину, ствараоци на том језику, они који су литературом освојили највиши врх духовне димензије, избачени су из школских програма.

Они по којима је овај простор био препознатљив замијењени су неким новим ауторима локалног и ограниченог значаја.

„Унирекс” објављује писце који стварају на српском језику, али, „Унирекс” такође објављује писце Црногорце, Бошњаке, Муслимане, Албанце, Хрвате, Роме и других националности. Уосталом, ми не постављамо националне границе ни баријере, објављујемо ауторе чија су дјела већ потврђена.

Слична ситуација је и са ћирилицом, која се као исконско писмо Црне Горе потискује све ширим увођењем латинице?

Све је то дио ширег пројекта на негирању српског језика и писма, ћирилица се већ дуги низ деценија декретима образовног система о равноправности латиничног и ћириличног писма потискивала, тако што је ипак латиница постајала равноправнија. Нажалост, и ми сами нисмо баш били предани очувању и коришћењу ћирилице.

Прихватили смо наметнути латинични модел, као и све друге непромишљености које смо чинили протеклих деценија. Наш пословични немар, наша неслога, као и непостојање заједничког језичког и културног програма и начина дјеловања на свеобухватном простору српског језика и српске културе, довеле су наше исконско до ивице пропасти, до нестанка. Подсјетимо се ријечи Ћирила, једног од славне солунске браће, гдје каже: „Више волим да кажем пет ријечи (али да ме сва браћа размију, него ли хиљаду неразумљивих ријечи – голи су сви народи без књига) јер не могу да се без оружја боре”.

Објавили сте неколико књига поезије, као и књиге поезије за дјецу. Можемо ли очекивати да ћете се, ускоро, након дуже паузе, јавити новим рукописом?

Од свакодневног бављења туђим књигама, никако да нађем времена за неколико својих рукописа. Оно вријеме које сам као писац успио да „украдем” од себе као издавача, искористио сам да се бавим писањем. Надам се да ћу до октобра, до Међународног сајма у Београду успјети да објавим и себе, односно, једну збирку пјесама за дјецу и књигу пјесама за одрасле на којој већ дуго радим.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: