Јован Маркуш: Музеје је покрала власт која је манастире претварала у коњушнице, а цркве у торове

Пљачка Народног музеја Црне Горе – савршено се уклапа у општу историју Црне Горе. Исто значење имају и појмови: похаре, провале, плијењење, упади, и редом…. Ко је опљачкао толико и толико икона са Богородичиног кола у манастиру Морачи, питање је које се више од пола вијека потуца по Морачи и Ровцима. И нема тога ко не зна име те нагнуте делије. Ко је опљачкао Народни музеј? Власт! Која власт? Она која је манастире претварала у коњушнице, а цркве у торове. Иста власт је и Икону Богородице Филермосе утамничила у пећину.

Ријечју, свака власт која у континуитету пуних седамдесет и више година разара духовно и политичко биће Црне Горе. Често у грлу запне одговор да су удбовци најмонструознији пљачкаши цркава и музеја. Удбовац је стргао и драги камен са огрлице Богородице Филермосе. Има још једно питање: кад су музеји најбезбјединји? Кад су поплављени! Један од најпоузданијих саговорника на ову тему, јесте познати публициста Јован Маркуш.

Већ годинама на дневном реду јавног мњења јесте пљачка културног и историјског блага које се чува у Народном музеју. Ви се том тематиком бавите годинама, па бих Вас замолила да прокоментаришете стање у коме се налазе садашњи музеји?

Као предсједник Извршног одбора општине Цетиње налазио сам се на челу Републичке комисије, крајем 1987. године, коју је формирао Републички комитет за  образовање, културу и науку за „утврђивање стварног стања у вези са експонатима који су из Музеја Цетиње, узети на реверс или на неки други начин“. Подстакнути натписима у штампи, ми смо са Цетиња покренули питање да се коначно рашчисти шта недостаје од експоната у Двору краља Николе, од времена када је одлуком Министарског савјета Краљевине СХС формиран као Државни музеј 7. септембра 1926. године, до 1987. значи, за вријеме протеклих 60 година. Комисија је тада утврдила да према евиденцији недостаје: у међуратном периоду 329 експоната, у току Другог свјетског рата 362 експоната и у послератном периоду 599. Значи, 1987. године је према евиденцији недостајало укупно 1.290 експоната.

Иако су били дужни да послије овог налаза Комисије, који је усвојила Скупштина Црне Горе, покрену питање повраћаја отуђених експоната, за које се утврдило гдје се налазе, одговорни у Народном музеју Црне Горе нијесу ништа предузели од 1987. г. до данас да се они врате. Ова неспорна чињеница довољно говори да одговорни у Народном музеју Црне Горе и надлежни у Министарству културе нијесу обављали посао за који су задужени и да се данашње стање у које се дошло могло и очекивати.

Имате ли попис експоната који су нестали? Можете ли нам дати неке бројке?

Скоро је јавности саопштио г. Александар Беркуљан, службеник Народног музеја Црне Горе, да данас недостаје преко 2.900 експоната. Није ми јасно одакле оваква разлика у односу на стање из 1987. године? По овоме произилази, да је за протеклих 30 година нестало још 1.610 експоната (2900 – 1290). Такође, није ми јасно зашто то нијесу објавили надлежни у НМЦГ и Министарству културе Црне Горе, већ је то самоиницијативно урадио г. Беркуљан, као и зашто се оволико чекало да се објелодани стање у вези са несталим експонатима.

По Вашем мишљењу како је дошло до тога?

Одговор на ово питање треба да дају, прије свих, бивши директори НМЦГ, којих је колико ја знам за протеклих 30 година било тројица: Јаков Мрваљевић, Петар Ћуковић и Павле Пејовић, потом чланови Савјета и Управних одбора НМЦГ, као и надлежни за рад  музеја у Министарству културе Црне Горе. Нормално, одговорност за овакво стање имају министри културе и Влада која именује управљачку сруктуру НМЦГ. Пребацивати кривицу,  као што је то урадио доскорашњи директор Павле Пејовић, на кустосе који дуже поједине збирке је неозбиљно, из простог разлога, јер они дуже збирке да их стручно обрађују а не да физички за њих одговарају.

Да не улазимо у оно што је посао истражних органа и тужилаштва, да је овдје прије свега у питању неорганизованост и нерад надлежних, јер несхватљиво је да за све ове године не постоји уређена централна документација и евиденција експоната тј. музејских фондова НМЦГ. Свака фирма на крају године дужна је (по закону), да направи попис основних средстава и инвентара, и потпуно ми је нејасно, уколико сам добро схватио, да то није рађено у НМЦГ.

Вјероватно да су појединци у НМЦГ умислили да су и они вриједни музејски „експонати“ који не треба ништа да раде. Изгледа да су били интерересантнији грађевинско-занатски радови него заштита културних добара. У Савјет или Управни одбор НМЦГ именована су била по титулама звучна имена: проф. др Ђорђе Борозан, проф. др Живко Андријашевић, књижевник Нико Мартиновић, публициста Марко Шпадијер, и тако даље, међутим, умјесто да се старају о заштити културних добара, они су се бавили фалсификовањем историје.

Ови, дукљанско-монтенегрински историчари и идеолози су у Статуту НМЦГ једноставно нпр. „избрисали из историје” династију Немањића тј. 2 вијека историје Зете. Ко не вјерује нека погледа Статут Народног музеја Црне Горе и проспект Историјског музеја Црне Горе. Ако су већ избацили Немањиће из поставке Историјског музеја, требали су предложити да НМЦГ врати и експонате  везане за тај период ономе ко ће их сачувати. Као што се да примијетити они се поводом овог што се десило у НМЦГ не оглашавају, и по систему ,,ни лук јели ни лук мирисали“ ћуте, иако су за своје ангажовање у Савјету, или Управном одбору примали новчану надокнаду.

Колико нестали експонати говоре о бризи државе за њено културно и историјско благо?

Колика је била брига надлежних довољно говори нпр. чињеница да се поводом крађе пиштоља ,,кремењач” и пиштоља ,,кубура” из Централног депоа у децембру 2014. г. директор Павле Пејовић годинама ,,није сјетио”, иако је био писмено обавијештен, да пријави нестанак истражним органима тј. да поднесе кривичну пријаву за крађу вриједних експоната. Поред евидентних проблема са непостојањем документације и крађе експоната постоје и други проблеми у НМЦГ везани за заштиту драгоцјености које су биле или су сада повјерене на чување и старање овој Јавној установи.

Довољно је погледати однос надлежних из НМЦГ у протеклом времену према земним остацима Ивана Црнојевића који су држани годинама у картонској кутији у централном депоу, земним остацима митрополита црногорских, есхумираних из цркве на Ћипуру које су се налазиле у шупи испод степеништа Двора краља Николе, остацима Његошеве гробнице са Ловћена разбацане у дворишту и једној од кула Биљарде, великом постаменту од споменика краља Александра, који је нестао из дворшта Биљарде и завршио приватним путем код неког каменоресца и према неовлашћеном ,,разваљивању“ Светиње Иконе Богородице Филермске и итд.

Доскорашњи директор НМЦГ г. Павле Пејовић, скоро је у једној ТВ емисији напоменуо да се дио музејских експоната налази и у Ризници Цетињског манастира. Што је истина у свему томе?

Добро је да сте поставили то питање које се у јавности намјерно заобилази а јасно ми је и због чега. Мислим да је Пејовић требао да постави обрнуто питање, што се од црквених драгоцјености налази у НМЦГ? Ја сам написао пригодну публикацију ,,Ризница Цетињског манастира” гдје сам дао историјат Ризнице Цетињског манастира од времена Црнојевића до данас, из које можете сазнати неспорне чињенице о црквеним драгоцјеностима које се налазе у НМЦГ. Према инвентарским књигама НМЦГ, код њих се налази преко 700 предмета или драгоцјености вјерског карактера, који несумњиво припадају Цетињском манастиру.

Пејовић бестидно спомиње, да је послије судске пресуде поводом његове тужбе НМЦГ враћена Хрисовуља или Повеља Ивана Црнојевића о оснивању Цетињског манастира из 1484. г. Ваљда је свакоме писменом јасно да је то документ о оснивању манастира, као сједишта тадашње Зетске митрополије, а не о оснивању Народног музеја Црне Горе, да би они могли полагали право на њу. Повеља се и даље код њих налази.

Павле Пејовић ни једном ријечју не спомиње да је зграда коју називају Биљарда саграђена као манастирски конак Цетињског манастира, у коме је била Митрополитова резиденција, и да је послије 1945. г., у времену милитантног бољшевизма, отета од Митрополије црногорско-приморске. Код нас се изгледа много користи систем „држите лопова“ или ,,да се Власи не досјете“. Док се свештенство и вјерни народ Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке муче обнављајући и градећи храмове, диже се повика од сателита власти да се, наводно, ,,скрнави“ културно насљеђе, дотле се дешава ово што се дешава са културним благом о којем брину државни органи и институције.

Да ли Вас све ово око експоната и лично погађа?

Нормално је да ме као рођеног Цетињанина, некадашњег предсједника Цетиња и предсједника Извршног одбора општине Цетиње, у чије вријеме је обновљено историјско језгро града, у којем се налазе објекти које користи НМЦГ, сва ова негативна ,,реклама” и лично погађа. Посебно ме то погађа јер сам 1987. г. био предсједник Републичке комисије за „утврђивање стварног стања у вези са експонатима који су из Музеја Цетиње, узети на реверс или на неки други начин“, рачунао сам да је нашим извјештајем стављена тачка на отимање и крађу музејских експоната.

Очигледно да сам се преварио, јер за ових 30 година није враћено ни оно што је требало да се врати, а ако је судити према јавно објављеним подацима од стране г. Александра Беркуљана, број експоната који данас недостаје је више него дупло повећан у односу на 1987. годину. Све напријед речено ме посебно обавезује да не ћутим о ономе што знам и да се бесрамно солидаришем са вјечитим ћутолозима и полтронима власти која је све ово допустила.

Шта би требало урадити да се сазна истина о стварном стању у Народном музеју Црне Горе?

Сваки рачуновођа који нема везе са музејском дјелатношћу, рекао би вам да прво треба утврдити – не папиролошки – већ физички, стварно стање, тј. направити попис колико сада физички има експоната у НМЦГ, јер се то сада, колико се може закључити из текстова у штампи, очигледно не зна. Треба имати у виду и потраживања НМЦГ од других институција, јер се дио експоната НМЦГ налази у државним надлештвима и другим институцијама, а, такође, и оно што други потражују од НМЦГ, јер се дио експоната води као власништво музеја, а, у ствари, није њихово већ неког другог музеја или црквене ризнице. Другим ријечима треба кренути ,,са ледине” јер се мора ,,подвући црта” а потом предстоји онај компликованији дио послова око устројавања централне документације и музејске обраде предмета и на крају онај најкомпликованији који треба да раде истражни органи на проналажењу несталих експоната. За оне који су евидентно највише одговорни за овакво стање, што се тиче одговорности (кривичне или политичке), највјероватније ће бити због испреплетаних интереса по оној народној ,,врана врани очи не извади.”

Александра Драговић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: