• Издвојено
• Поглед

Отимање србскога језика кроз времена (3)

1 min read

8 година ‎ ИН4С

Уништитељи Срба и србскога језика (и посебно неки звани научници) су приморали Србе да употребљавају стране ријечи, а дали отимачима србског језика и превјереним Србима србске ријечи, за које бројни Срби мисле да су те ријечи тих новонација, односно да су стране.

Пише: Петар Ашкраба Загорски (Загорје, Калиновик, Република Српска)

Уништитељи Срба и србскога језика (и посебно неки звани научници) су приморали Србе да употребљавају стране ријечи, а дали отимачима србског језика и превјереним Србима србске ријечи, за које бројни Срби мисле да су те ријечи тих новонација, односно да су стране.

Да су Срби знали су, осјећали се Србима, и говорили то највиђенији муслимани: Сафвет Башић из Дувна (пишу га као Сафет Башић) изјаснио се и осјећо као Србин, такође Шукрија Куртовић из Гацка изјаснио се и осјећо као Србин, и вели „у своме Гацку нисам ни чуо за Хрвате“, а Шукријин стареник Ђуро Звизда био је православни Србин, који је пошто је поисламљен у Гацку сазидао џамију и цркву у селу Грачаници за своју жену православку.

Да су Срби, вазда су такође изражавали и Срби чији су преци поисламљени: пљеваљски муфтија Шемсекадић, Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Ибрахим ефендија Ђумушић (или ]умушић), Осман Мазхар-паша Ченгић, Халид-бег Ресулбеговић, Мехмед Диздаревић из Љубиња, Мехмед-бег Јајчанин, Бећир-ага Бихорац, Омер-ага Плава, Емин-ага Травничанин, Зећир-ага Никшић, Али Фехми ефендија Шабић, М. Фочо из Сарајева, Али Шефкет ефендија Алићехајић, С. Трто из Доњега Вакуфа, Алићехајић из Травника, Адем Бркић из Мостара, М. Скопљак из Бугојна, Синан-паша Сијерчић, Смаил-ага Ченгић (уствари Чејинић из рода Орловића), Авдо Сумбул, Мухамед Мехмедбашић, Мехмед Спахо (стари и млађи, „деда и унук“, како му унук вели), Меша Селимовић и бројни други. ШМени су били занимљиви они познати муслимани који су ми лично причали (и како су све то причали) да су они Срби: др Мурис Идризовић од Сјенице, професор др Мехмедалија Ибровић исто од Сјенице, (памтио је свога предка који је „поисламљен у петнаестој години“) др Исо Калач, родом од Рожаја, доктор „српско-хрватског језика и књижевности“, причаше ми 1980-те године 4-ог маја у Сарајеву, да су његови од Милачића из племена Куча, крсна слава Никољдан]. И обични виђенији муслимани су углавном знали да су они Срби мухамеданске вјере. Поменимо занимљиву реченицу коју је изрекао Мустафа Голубић: „Заклињем се Алахом Свемогућим и костима својих српских предака“.

Западни непријатељи србскога народа и окупатори су по Аустро-Угарској окупацији ДОШАПНУЛИ римокатолицима и муслиманима да праве своје ријечи и криве србске ријечи ТАКО ДА БИ НАПРАВИЛИ СВОЈЕ ЈЕЗИКЕ У ДРОБУ СРБСКОГА ЈЕЗИКА. Зато је још из 19-ог вијека и доба аустроугаризације настављено отимање србскога језика.

(Неправилно је рећи Фочак или Фочаци. Погрешно је Фочак, Пљевљак, Требињац и слично. Правилно је и звало се Хочанин (касније Фочанин), Пљевљанин, Требињанин, итд. Никада нијесте чули да неко каже Калновчак (односно Калиновчак) или Гачак, или Сокочак него Калновчанин (Калиновчанин), Гачанин, Сокочанин и слично. Сама измишљања облика Фочак, Пљевљак (као и друга кривљења србскога језика) је од стране превјереника измишљање некаква свога језика у србском језику и стварање назови свога језика].

(Тако имате и данас да превјереници говоре хваља љепо, дјете, вјести, лахко и слично да би имали као неки свој назовијезик.) У истом складу бројним србским ријечима мијењају нагласке.

Превјереници су искривљивали србске ријечи. Али су то радили сложно и јединствено. Тако су направили пут да стварају своје квазијезике. Једноставно је ушло љепо умјесто лијепо, Зворник умјесто Звоник, Бозук умјесто Божић, твица умјесто тица (или птица), пупавац умјесто кукавица, миљон умјесто милион, миљарда умјесто милијарда, и слично. Тако су то и прије други превјереници радили и чије су државе и нације већ давно настале, па се и незна да су то Срби и србски језик.

Превејеравања нијесу била само Срба, него и србских гребница, споменика, књига, докумената итд, а тек онда и србског језика, обичаја, ношњи, боја, па доста одежди, капа, грбова и знамења, те на крају имена и много шта. Отуђени су бројни србски манастири, цркве, дворови, гробља…

Једни Срби (поисламљеници) одселили су у Турску (готово мислећи да су Турци али и ради исламске вјере) у временима када је Турска губила Балкан тј. од 1878-е и даље овамо. Једни од њих живе под планином Алудом, и то живе у крајњој биједи и сиромаштву, у трошним кућама као прије сто и више година и имају и изглед и доста донешеног особеног из наших крајева, и још увијек говоре србским језиком.

Поп Мићо Љубибратић превео је Куран на србски језик 1895-е године. То је баш први превод и урадио га је прије муслимана.

Стална употреба ријечи Херцеговац код многих Срба садашње Херцеговине потпомаже одлукама комуниста из Дрездена када се двадесетих година двадесетог вијека одлучило да се на србској земљи створе мале државе и истоимене нације са мјесним именима и мјесним језицима, тј. Босна, Босанац, босански језик, па Црна Гора, Црногорац, црногорски језик, па Војводина, Војвођанин, војвођански језик, па Херцеговина, Херцеговац, херцеговачки језик и тако даље. Аустрија је научила Србе Херцеговце како да се подвајају.

Погрешно се говори вијецима да су се Срби потурчили. Него су Турци Србе поисламили. А нијесу сами Срби себе потурчили. А да су Србе потурчили, онда би Срби знали турски језик.

У србски језик су уваљене већ поодавно и неке страњске ријечи. Оне су ишћерале одговарајуће србске ријечи. И тако је Србима дошао заборав. У свакодневним реченицама, народ не разумије стране ријечи односно смисао назови реченог.

Црногорски језик говори о бесконачности подаништва

Црногорски језик се први пут у историји помиње за вријеме италијанске окупације Црне Горе у Другом свјетском рату.

У данашњој Црној Гори измишљен је појам „матерњи језик“. То говори о бесконачности подаништва.

Западни звани мировњаци су замислите почетком двадесет првог вијека долазили у школе у Републици Српској и забрањивали учење историјских истинитих садржаја ударањем печата на лекције у уџбеницима тих садржаја. (Наравно, никакви су уџбеници српскога језика ђацима и студентима у Србији, Црној Гори, па и Републици Српској, а поготово шире).

Наш србски језик и природа његова, у општој хајци и преотимању, нападнут је и од телевизија. Неки би рекли избачен из седла, или избачен из наших уста. Само нека није нешто србски, те се чује много наизвратнога на ТВ-има. Тако се каже: „У Јапану све више људи умире од рака дојке“, а у ствари „умиру жене“. „Ја се зовем Марко“. Марко ти се не зовеш Марко него ти је име Марко. А имаш ли Марко неко презиме? Имаш. Ти се зовеш Марко Јовановић (рецимо Јовановић), а у ствари теби је име Марко. Па се каже на Тв-е: „Моје име је Марко Марковић“, а у ствари он се зове Марко Марковић, „Умрла је беба стара два мјесеца“, а у ствари беба је беба (и беба није још ни млада а камоли стара… Каже се на ТВ-има и „Дјевојке су извршиле абортус“. Па да су дјевојке, не би ни биле збабне. (Чедоморство је подваљено у абортус).

Дубоко је већ удомаћено да се и они који су ван Старе Црне Горе лажно представљају као Црногорци. Нажалост највише људи који се представљају лажно, представљају се као Црногорци. А чак и они који су из Старе Црне Горе већином су досељеници. Међутим, занимљиво да старосједици из Старе Црне Горе увијек поносно кажу да су Срби.

Бошњачки језик је србски искривљен од чаршијаша у Сарајеву

То што зову као босански или бошњачки језик јесте заправо србски језик искривљен од чаршијаша у Сарајеву.

Неки мисле да нестаје србскога језика. Напротив. Све што развијају (ако је вриједно) превјерени Срби иде у прилог србскоме језику. Јер, на крају ће се спознати једина истина.

Да су тзв. Бошњаци неки „аутохтони народ“, а Срби досељеници, онда би ти тзв. Бошњаци говорили тим својим језиком који не би имао везе са србским. Али они (поисламљеници) говоре србским језиком јер су Срби.

Изворни Хрвати и поримокатоличени од Срба звани Хрвати (они који пречињу од изворних) говоре србски језик са искривљеним говором и очито као странци односно други народ. Да је изворним Хрватима србски језик страни види се по искривљеним нагласцима. На примјер када кажу: „до лазио“ умјесто долазио, „казје“ умјесто „каже“, „може више у држави“, они кажу „мозје висје“ говорећи отежући и непостојећа слова зј и сј (налик словима у ријечима козји лој и сјекира), из чега се види да нијесу још научили (као странци) србски језик. Сличан примјер странаца који говоре србски је код домаћих Цигана. Циганин каже: „Здрааво браате“, али иако га рецимо не видимо док то изговара, препозна се да несигурно изговара, да је странац и да му је србски језик страњски, а не мајчински. Разлика је у томе што Цигани нијесу заборавили свој језик, а изворни Хрвати јесу. Овдашњи муслимани и звани Хрвати (Похрваћеници) зборе србским језиком зато што су Срби. Изворни Шиптари имају свој језик.

Знадимо колико не знамо ни сами наш србски језик: шта је лучац, шта колак, шта Зоран, Вук, Грачаница, сербез (за коју ријеч се мисли да је турска), теферич (такође мисле да је турска), бараба, поган (као поган човјек), шта значи стан у завршецима имена Туркестан, Казастан, итд. Али зло је у томе што се не могу стране ријечи (нарочито из неких језика и неке ријечи) мијењати србски. Она је професор по своме знању и умјећу, а не по томе носи ли женске или мушке ципеле. (Занимљиво је да лакше изговара ријеч србски ко има своје природне зубе, а ко има вјештачке (социјалне зубе) лакше изговара српски.

Бог зна све језике свјетова. На било коме језику да се ко моли или хули. Али и оне језике који се не говоре.

Треба у свакодневном србском говору и у службеном србском језику вратити све старе србске ријечи. Могу се задржати само оне за које се мисли да су грчке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: