Црна Гора на путу срама

Својевремено је Његош писао писма разним пашама и везирима, називајући их својом браћом. Говорио им да су иста крв, да их је исто млијеко одњивило, и питао, па и ако су вјеру промијенили, зашто јуришају на Црну Гору? Моли их да се ману тога исписујући очајничку реченицу: “Боже драги, што се нијесам родио за сто година, па да видим како црногорски, босански и прочи витезови српски живе као браћа“.

Честити Владико и „најмудрија српска главо“ срећа твоја што се ниси родио за двјеста година. Па да видиш свијетли Владико како се црногорски витезови одричу себе и Црне Горе. А кад се човјек одрекне себе и крочи на пут срама, онда тај суноврат иде као по лоју. Високопреосвећени Владико слушај и чудом се чуди.

Прво су, духовни и политички претходници данашњих властодржаца, погазили твој аманет, срушили капелу на Ловћену и оскрнавили гроб, на коме је стајала Црна Гора и њено чојство и јунаштво.Потом су одвојили Црну Гору од Србије, у којој живи више Срба који су најдаље до трећег кољена дошли са ових простора. Онда су кренули да прогоне Српску православну цркву и отимају њене храмове.

Следећи корак на том срамном путу био је одрицање од српског језика и ћирилице. Промовисан је такозвани црногорски језик у двије варијанте: „јотовани“ и „нејотовани“,односно „цетињски“ и „никшићки“. Чак је , вјеровали или не, основан и факултет због два нова слова. А гдје би друго него на Цетињу.