Град рока и златних момака

Пише: Александар Вујовић

Када говоримо о нашем малом граду Никшићу, ни у једном тренутку нијесмо заборавили велику улогу коју је имао историји,а тиме и у животима наших предака и нас. Након ослобођења од Турака 1877. године, веома се брзо населио и како се развијао тако је тежио да се изгради у један модеран град.

1883.год. направљен је први урбанистички план града који се ослања на ренесансно-барокна насеља. На позив краља Николе одазива се инжењер Јосип Сладе који скупа са Шаком Петровићем прави прве скице града. Нагласак је на великом тргу који би се ширио зракасто у неколико улица. Сви обриси трга који су тада направљени препознају се и данас. Из тога времена треба поменути и чувени мост са 18 окана, дуг 270 м, једини те врсте у свијету који је понио име Царев мост, по руском цару Александру III.

Након Другог свјетског рата, Никшић је порастао и постао један од индустријских центара Црне Горе. Овдје почињу стварати своје име привредни гиганти попут Жељезаре, Рудника Боксита, Металца, Аутопревозног, Пиваре, Електропривреде, Јаворка и многих других индустријских грана.

Осим тога наш град је увијек био и остаће средиште уметничког и културног стваралаштва бројних просветних установа. Отвара се прво позориште које ће уздигнути имена Петра Банићевића, Бора Степановића, Вељка Мандића и многих других који су стварали своју историју на позоришној сцени и ништа мање значајно „Захумље“ и музичка школа „Дара Чокорило“, у којима су сазријевали тада непревазиђени музички, глумачки и фолклорни ствараоци.

Опет, у томе двојству привреде и културе овај је град изаткао једну њежну нит по којој ће се памтити као град књиге. Ту је чувени боем Вито Николић, који је уређивао дневни лист „Побједа“, чији је први број изашао у Никшићу 1945. Ту је и велики песник Вукман Оташевић, наш Милан – Дуго Кривокапић са чувеном радио емисијом „Таксиметар“, као и Драган Радуловић, дјечији песник и човек великог срца, који ће остати упамћен по својим телевизијским емисијама „Уплашене приче“ посвећеним дјеци.

Када помињемо ту искру коју овај град буди у људима који живе у њему треба поменути кантаутора Миладина Шобића, који је своје песме обукао у дивне баладе које осташе да се препознају и памте у сваком од нас.

Ту је и велики број рок бендова међу којима прве кораке учини „Осма сила“, да би је наслиједио „ДСТ“, „Панкреас“ и многи други млади бендови који кроз свеколика времена осташе вјерни традицији доброг старог рокенрол звука и који су уздигли овај правац у музици у нашем граду на завидан ниво.

Никшић је и град великих спортских имена, било да се ради о клубовима или појединцима. Ту је првенствено ФК Сутјеска, основана 1920. године, који је деценијама био и остао носилац спортског живота града. Овај је клуб одиграо и значајну етапу у савезној лиги СФРЈ. Сутјескини некадашњи играчи Ранко Зиројевић, Брајан Ненезић и Славиша Ђурковић чинили су дио омладинске репрезентације Југославије која је стигла до златног одличја у Чилеу. У кошарци остаје упамћен КК „Ибон“ за чије се наступе увијек тражила карта више, а из појединачних спортова остаје упамћен Драган  – Бато Огњеновић, првак свијета у кик боксу. И сви ће они остати упамћени као златни момци нашег града.

Али оно по чему сазријева наш град, све више, сваким даном, то је она искра вјере. На брду званом Петрова Главица подигнут је Храм Светог Василија Острошког – Чудотворца, а за покровитеља овај је Храм имао руску царску породицу Романових. Он је одувек био круна нашег града и место окупљања великог броја верника. Место духовног мира и очишћења душа у којем узносимо захвалност за добро које имамо у животима нашим једнако као и молитву да одолимо многим искушењима која нас сналазе у овим тешким временима.

Постоји у историји овога града један мучан период , 90-их, када је привреда почела да слаби, људи остају без коре хлеба. Времена у којима зло сије своје сјеме што брзо ниче на безнадном тлу. Времена када криминал несметано живи, а убиства постају све чешћа. Када наш град, међу многим другима које је задесила иста судбина, води своју битку са инфлацијом и опстанком. И све то рађа идеју да се Божјом милошћу 12. маја 1996. године покрене литија кроз наш посрнули град са моштима Св. Василија Острошког. Тај дан остаће упамћен по невиђеној киши и исто таквом јединству вјере у душама наших суграђана, гдје молисмо за велику милост да се старе ране залијече, гријехови опросте, судбине промене, а мутна времена остану за нама. И зато наш град већ 20 година одржава ову литију, у част нашег Свеца и на спасење душа наших.

У подножју брда на коме лежи Храм саграђен је и дворац Краља Николе, који је временом претворен у музеј, са архивом и градском библиотеком.

Оно што прља историју нашег града и што ће такође остати запамћено на жалост и наук свима јесте власт у њему, по устројству Мила Ђукановића, која је за вријеме своје владавине успјела утријети готово све по чему је овај град некада био велик. Затворивши скоро све фабрике, не улажући у младе људе и њихову будућност, нити у културу, затровали су наше животе, нарушили наш мир и оставили стотинама породица једино наду да ће се њихова деца изборити за нека боља времена и да ће своје поверење и своју будућност градити уз неке боље људе.

1. септембар се прославља као дан нашег града,али данас се то ради на неприличан начин,окупљајући мањине по салама. Док дан града треба да буде дан људи који живе у њему, јер у њима је прошлост и будућност, и нада, и снага је у њима.
   А нама свима остају наша чиста срца да узносе молитву Св. Василију да сачува овај град и многе друге градове који овако живе и да нам помогне да у овим мутним временима останемо непомућена вјере и са новом снагом изнесемо глас и право да стекнемо онај мир којим живјеше наши предаци чистог образа и непремостиве ријешености да пркосе злим временима и онима који их донијеше.

Зато нека овај дан буде убудуће прослављан као Дан Никшићана који ће изборити своје право на пристојан живот и прослављати га заједно са својим градом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: