Лабудовић: Кад свеци марширају

 Пише: Емило Лабудовић

 ,,Ми­ло, ло­по­ве, Ми­ло, ло­по­ве…“, ори­ло се опет ових да­на под­го­рич­ким ули­ца­ма, под­сје­ћа­ју­ћи оне ко­ји ду­же пам­те на ври­је­ме кад је све по­че­ло и ка­да је озна­чен су­но­врат Цр­не Го­ре по свим по­ка­за­те­љи­ма, а по­нај­при­је мо­рал­ним. Тај сло­ган већ ско­ро два­де­сет го­ди­на не­за­о­би­ла­зан је дио де­ко­ра опо­зи­ци­о­них оку­пља­ња и про­те­ста гра­ђа­на ко­ји, ка­ко лич­ним та­ко и ко­лек­тив­ним ин­стинк­том, осје­ћа­ју да их је пре­ми­јер, ко­ји је ал­фа и оме­га свих уну­тра­шњих, спољ­но­по­ли­тич­ких и еко­ном­ско – со­ци­јал­них де­ша­ва­ња са­вре­ме­не Цр­не Го­ре, ус­кра­тио за мно­го то­га и да је пер­со­ни­фи­ка­ци­ја свих њи­хо­вих ноћ­них и днев­них мо­ра.

Ми­ло је, та­ко, тар­ге­ти­ран као глав­ни кри­вац за из­гу­бље­на рад­на мје­ста, за ра­зо­ре­не по­ро­ди­це, за глад и еле­мен­тар­но си­ро­ма­штво, за гу­ше­ње гра­ђан­ских и лич­них сло­бо­да… А ви­ше од све­га, овај уз­вик не то­ли­ко ка­рак­те­ри­за­ци­је ко­ли­ко не­из­ре­ци­вог гње­ва, из­раз је не­по­гре­ши­вог осје­ћа­ја на­ро­да да су му Ми­ло и Ми­ло­ви, по­ред све­га оста­лог, укра­ли ду­шу и да тим укра­де­ним (и Го­го­ље­вим мр­твим) ду­ша­ма, као вам­пир ко­ји си­са­ју­ћи крв сво­јих по­да­ни­ка тра­ју сво­ју смр­то­но­сну бе­смрт­ност, одр­жа­ва­ју се­бе и свој еста­бли­шмент на вла­сти.

„Ми­ло, ло­по­ве, Ми­ло, ло­по­ве…“, да­кле, ни­је са­мо по­ли­тич­ка па­ро­ла упе­ре­на про­тив чо­вје­ка ко­ји је апо­те­о­за ко­ја де­фи­ни­ше Цр­ну Го­ру и све у њој већ и вид уну­тра­шњег от­по­ра на­сто­ја­њу да се ре­де­фе­ни­ше исто­риј­ски, кул­тур­ни, на­ци­о­нал­ни и ци­ви­ли­за­циј­ски траг ко­јим смо, као на­род и као др­жа­ва, ишли и тра­ја­ли вје­ко­ви­ма. Уз тај уз­вик по­чи­ња­ла су и њи­ме су се за­вр­ша­ва­ла сва опо­зи­ци­о­на оку­пља­ња, без об­зи­ра на то ко их је ор­га­ни­зо­вао и пред­во­дио. Тај уз­вик и та па­ро­ла би­ли су ли­ни­ја раз­два­ја­ња ко­ја је, оштра ка­ко у де­фи­ни­ци­ји та­ко и у то­ну, по­пут жи­ле­та раз­гра­ни­ча­ва­ла крив­це од не­ви­них, по­ште­не од ло­по­ва, џе­ла­те од жр­та­ва, гре­шни­ке од пра­вед­ни­ка. За том па­ро­лом, као за за­ста­вом, сту­па­ле су ко­ло­не оних ко­ји се ни­је­су ми­ри­ли с Ми­ло­вом са­да­шњи­цом и ње­го­вом ви­зи­јом пу­та у сју­тра­шњи­цу. Она је би­ла иден­ти­фи­ка­ци­о­на кар­ти­ца не­при­па­да­ња Ми­ло­ви­ма и при­па­да­ња опо­зи­ци­о­на­ри­ма, ма ка­ко се они зва­ли.