• Култура

Свечано отворене 55. Ратковићеве вечери поезије у Бијелом Пољу

3 седмице ‎ ИН4С

Фото: Јадранка Ћетковић

Отварајући Ратковићеве вечери поезије у Бијелом Пољу министарка културе Црне Горе Тамара Вујовић је истакла да ова манифестација више од пола вијека потврђује да је поезија духовна пракса, естетичко и интелектуално трагање за смислом, огледало историјског тренутка и унутрашњег живота човјека.

„Да је она скровита тајна која отвара пут ономе што надилази ријечи. Она се рађа само тамо гдје мисао још увијек зна да поцрвени пред сопственом дубином. Њена истина пребива у визији, у алегорији и апологији. Име које овај фестивал носи је средишња метафора једне егзистенцијалне и поетске судбине. Ристо Ратковић, пјесник мрачних визија и лирских узлета, у својим стиховима обликовао је пејзаже у којима су се прожимали живот и смрт, јава и сан, свјетлост и тамна вода“, казала је Вујовић, додајући да његова поетика отвара простор у којем језик престаје да буде само средство комуникације, већ постаје територија унутрашњег немира, интелектуалног отпора и метафизичког трагања.

Ратковићеве вечери поезије су, нагласила је Вујовић, омаж једном аутору и динамичан простор сусрета различитих поетика, језика и генерација.

„Фестивал који се одвија на више локација у Кући Риста Ратковића, Парку пјесника, дворишту Завичајног музеја, градском парку, кафе бару Клик“ и улици Слободе, свједочи да поезија излази из институционалних оквира и улази у саму свакодневицу града“, казала је Вујовић.

Директор ЈУ „Ратковићеве вечери поезије“ Кемал Мусић нагласио је да је ова манифестација слика савремене Црне Горе, гдје се укрштају различите културе, сучељавају ријечи, сажимају умјетнички изрази, граде пријатељства, размјењују искуства и договарају нови сусрети.

„Ратковићеве вечери поезије су слика модерне Црне Горе, гдје се чују савремени пјеснички изрази са Истока и са Запада, са Сјевера и са Југа. Мјесто мултикултурног и интеркултурног дијалога. Мјесто гдје се заборавља на све друго, осим на љепоту стваралаштва“, казао је он, додајући да то поврђује и овгодишњи концепт и програм манифестације на којој учествују пјесници из Италије, Турске, Луксембрурга, Француске, Украјине, Русије, Црне Горе, Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и Сјеверне Македоније.

Добродошлицу учесницима манифестације пожелио је и први човјек Општине Петар Смоловић, указујући на значај културе и ријечи Винстона Черчила: „Ако смањите буџет за културу, зашто онда уопште ратујемо?“

„Ни Ристо Ратковић никада није сумњао у значај умјетности, јер су – како је вјеровао – њене ријеке увијек усмјерене ка спасоносном мору љепоте“, казао је Смоловић.
Напоменуо је да Ристо Ратковић рођен 3. септембра 1903. године у гласовитој и имућној породици препознатљивој по етичким врлинама.

„О његовом оцу Ђоку остала је успомена да је радницима поклањао плацеве за кућу, а у тешким временима ратних недаћа породица Ратковић несебично је помагала другима. Омогућили су Ристу школовање и пут до престижне дипломатске каријере. Ипак, он је највише остао вјеран оригиналности свога стила и живота. Био је пјесник који је пригрлио сопствени универзум, одбацивши свијет као нестваран – у корист пјесничког привида, који је поистовјетио са властитим осјећањима. До краја живота остао је смирен, повучен, достојанствен и отмен”, истакао је Смоловић.

Ристо је, наводи Смоловић кокетирао са више књижевних праваца – од надреализма до зенитизма – и огласио се у готово свим књижевним жанровима: поезији, прози, роману, драми, мемоарима, путописима, преводилаштву, естетици и критици.

„Његов допринос књижевности остаје трајан: кроз метафоричност језика, смјелост поређења, архаичну боју ријечи и галерију ликова обликованих филигранском прецизношћу”, казао је он, додајући да је Ристо Ратковић увео Бијело Поље у духовно краљевство свјетске културе и својим дјелом постао дио ванвременских токова филозофске мисли о свијету.

Након свечаног отварања одржано је међународно пјесничко вече “Ено га, по мору тече Лим” на којем су пјесници из Италије, Турске, Луксембрурга, Француске, Украјине, Русије, Црне Горе, Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и Сјеверне Македоније. Своје стихове казивали су: Драгана Трипковић (Црна Гора), Емилио Нигро (Италија), Асмир Кујовић (Босна и Херцеговина), Ахмет Едип Башара (Турска), Петар Матовић (Србија), Јулијана Величковска (С.Македонија), Дарија Жилић (Хрватска) и Барбара Делић (Црна Гора)

Вијести 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: