Група притворених лица упутила писмо највишим државним званичницима, Министарству правде, Адвокатској комори, Омбудсману и невладином сектору, указујући на проблеме у вези са третманом притворених лица у Истражном затвору у Спужу.
Писмо преносимо интегрално:
– Свако је невин док се не докаже супротно
Поштовани,
Овим писмом обраћамо се надлежним институцијама и широј јавности како бисмо указали на озбиљне и системске проблеме у вези са третманом притворених лица у Истражном затвору у Спужу. Циљ овог обраћања није да тражимо ослобађање без суђења нити да прејудицирамо кривицу или невиност било кога. Међутим, сматрамо да ниједна особа, без обзира на тежину оптужби, не смије бити изложена нехуманим и недостојним условима, нити лишена основних права која гарантују Устав Црне Горе, Европска конвенција о људским правима и међународни стандарди.
1. Јемство – право које се игнорише
У правно уређеним државама јемство је редовна и легитимна мјера којом се обезбјеђује присуство оптуженог у поступку без непотребног лишавања слободе. У Црној Гори, међутим, пракса показује да се јемство готово никада не прихвата. Умјесто индивидуалне процјене ризика, одлуке се доносе по устаљеном обрасцу, одбити јемство, одбити кућни притвор, одбити било какву алтернативну мјеру. Нажалост, судије одбијају алтернативне мјере, највише из разлога што не желе да буду изложене јавној осуди и притиску политичких лидера, полиције и тужилаштва.
Постоје случајеви у којима су притвореници тражили да проведу посљедње дане уз тешко обољелу дјецу, родитеље или супружнике, и то им је ускраћено, иако није постојала реална опасност од бјекства, није им умогућена алтернативна мјера која мијења притвор. Умјесто тога, допуштено им је тек два сата присуства на сахрани, па назад у четири зида да своју муку муче сами. Све се то могло избјећи да су тужиоци и судије имали разумјевања.
Свима је постало јасно да разлог за овакво понашање није страх да ће оптужени побјећи, већ страх надлежних да ће, ако притворена лица буду пуштена да се бране са слободе, услиједити реакција тужилаштва, полиције и дијела јавности. У атмосфери у којој би народ могао рећи „ухапсили су их па их пустили“, доносиоце одлука брине да ће изгледати неозбиљно и неспособно. Како би се задовољила површна перцепција „чврсте руке“ и јавног реда, све алтернативне мјере унапријед отпадају.
Оваква пракса директно урушава претпоставку невиности и претвара притвор из изузетне мјере у средство политичког и популистичког задовољства. У старом Риму владари који нису знали како да пруже бољитак народу имали су принцип „хлеба и игара“. Данас је то у Црној Гори „хлеба и хапшења“.
2. Нема оправдања за нехумане услове
Истражни затвор у Спужу има пројектовани капацитет од око 350 особа, док у пракси прима и преко 650 притвореника. Посљедице су драстичне:
1.Собе од 26 м² у којима борави од 8 до 11 људи.
2.Метални кревети на 2 или 3 нивоа (у зависности од броја притвореника у соби) и мадраци стари годинама, пуни гриња, стјеница и других инсеката, буђи и флека, без редовне дезинфекције и замјене. На зидовима соба видљива је влага.
3.Кревети, столови, столице и полице заузимају више од половине простора у соби, па притвореницима остаје свега 8–9 м² за кретање. То значи мање од једног квадратног метра слободног простора по особи, што је испод сваког минимума и стандарда.
4.Свака соба има један тоалет површине око 1м² у ком се налази једна wц шоља. Испред се налази само један лавабо који се користи за одржавање личне хигијене, прање суда, прање веша.
5.Мали прозори са непотребним великим кавезима који онемогућавају адекватан доток свјежег ваздуха, што у комбинацији са великим бројем пушача значи да непушачи удишу дим 24 сата дневно што додатно озбиљно угрожава њихово здравље. Последнице су свакодневне нервозе, главобоље, отежано дисање, посебно за асматичаре.
6.Право на боравак на отвореном се фактички ускраћује, притвореници се изводе само два пута дневно по 30 минута, умјесто законски прописаних два сата. Примјер нехуманих услова јесте начин на који је Истражни затвор преуредио простор предвиђен за боравак притвореника на отвореном. Некадашњи велики заједнички круг за шетњу подијељен је на осам мањих простора, високо ограђених бетонским зидовима. Умјесто да служе сврси, обезбјеђивању зрака и боравка на отвореном, он је најсличнији отвореним казаматима.У љетњим мјесецима ти простори се претварају у својеврсне бетонске пећнице, без хлада. Док се у кишним периодима претварају у поплављене баре у којима се често излива канализациона мрежа. Тиме притвореници бивају изложени штетном мирису фекалија, што представља директну пријетњу њиховом здрављу. На тако скучен и неадекватан простор истовремено се изводи велики број притвореника, што додатно погоршава ситуацију и крши елементарне стандарде који гарантују право на хуман третман.
7.Природна свијетлост не може да продре у собе због високих зидова и прозора на којима су и поред решетки монтиране беспотребне ситне мреже. За последицу имамо велики број ПЛ са оштећењем вида.
8.Коришћење психоактивних љекова за смирење и спавање достиже ниво епидемије јер притворена лица немају другог начина се боре са условима у којима бораве. Често долази до агресије, самоповријеђивања и самоубиства. Проблеми затвореника се не могу и не смију рјешавати таблетама.
Већи дио командира и надзорника има разумијевања према притвореним лицима, јер су и они свјесни колико су услови за притворенике нехумани и неусловни. Труде се да, колико је то могуће, олакшају живот притворенима у складу са објективним могућностима.
Ово нису само лоши, већ по свим међународним стандардима нехумани и деградирајући услови. Они представљају кршење члана 3 Европске конвенције о људским правима, који забрањује нечовјечно и понижавајуће поступање.
Данашња пракса се у суштини своди на поруку да притвореници нијесу људи и зато не заслужују достојанствене услове. Такав однос није само морално неприхватљив, већ поништава смисао права и правде, а сама држава шаље сигнал да јој закони и међународне обавезе ништа не значе.
Здравствена угроженост притвореника свјесно се занемарује, нехигијенски услови оправдавају се ћутањем, а порука је јасна, ако се разболе или претрпе трајне посљедице, никога није брига, јер они више нијесу људи, већ су само „случајеви“. Таква пракса је облик институционалног понижавања, отворено супротна Уставу Црне Горе, Европској конвенцији о људским правима и основним европским вриједностима којима држава тежи.
3. Правна и системска злоупотреба притвора
Оптужни акти се неријетко заснивају на претпоставкама, индицијама и непровјереним наводима, без чврстих доказа.
Судови, умјесто да критички цијене приједлоге тужилаштва, олако прихватају и продужавају притвор. Поједини званичници рјешење пренатрпаности затвора виде у проширењу капацитета и градњи нових објеката, док се прави проблем крије у одлукама истражних судија које, под притисцима, увијек иду у корист тужилаштва.
Медији, често на основу „цурења“ информација из тужилаштва или полиције, унапријед обликују перцепцију кривице у јавности, стварајући притисак на судије.
Притвор постаје инструмент контроле јавног мишљења, а не законски утемељена мјера.
Не желимо да вјерујемо да је Црна Гора постала полицијска држава и роб појединих политичара којима су хапшења и притварања постала једини „успјех“ који могу приказати преко својих одабраних медија.
Судије морају остати независне и имуне на политички притисак, без обзира од кога он долази. Њихова дужност је да доносе одлуке искључиво на темељу закона и доказа, а не према жељама или интересима власти, режима или јавног мнијења. У тешким временима, када се на њих врши отворен или прикривен притисак, једино достојанствене, часне и храбре судије остају вјерне својој заклетви и правди. Онај ко попусти под притиском и одступи од закона чини незаконито дјело, губи сопствени интегритет и издаје повјерење грађана. Судијска функција није привилегија, већ обавеза, а обавеза захтијева да се правда штити без компромиса.
Црна Гора, као држава која тежи чланству у Европској унији, не може себи дозволити да притвор постане параван за популизам и инструмент политичког притиска. Задржавање лица у нехуманим условима, без реалног правног разлога и без прихватања јемства, представља озбиљно кршење људских права и удар на интегритет правосуђа.
Позивамо вас да хитно реагујете, не да би се притворенима чинила услуга, већ да би се показало да Црна Гора поштује право, правду и људско достојанство.
Очекујемо да се у рјешавање ове ситуације укључе невладине организације, правници, адвокатске коморе и сви појединци и институције којима су правда, закон и људско достојанство неприкосновени принципи. Дубоко поштујемо рад организација које се боре за добробит и заштиту животиња, јер с правом се каже: „Пас је човјеков најбољи пријатељ“. Међутим, недопустиво је да у друштву које тежи европским вриједностима „човјек човјеку постане вук“ и да се људска бића држе у условима горим од оних које обезбјеђујемо животињама у азилима.
Људско достојанство није милостиња, оно је неотуђиво право које нико не смије угрозити. Јер, како стоји у Светом писму: „Што год учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Матеј 25:40).
Група притворених лица истражног затвора Спуж.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
