Сачувај нас, Боже, благослова!
1 min read
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Црну Гору може да стрефи свака мука и пошаст, а и није да је није стрефљавало, истрпјеће она све. Поплаве, пожаре, земљотрес, епидемије, сушу… из свега ће она изаћи и излази, оваква или онаква, али траје. Што би рекао онај брзотрчећи Ранкиша: „да је вјечна“ чиме је заслужио Нобела (наравно, не оног Катнићевог) прије Ајнштајна који је озбиљно сумњао у вјечност свемира. Више је вјеровао у вјечност људске глупости.
Али, над њом се, ево, неко вријеме надвила несвакидашња опасност која пријети да је бестрага, обестрви, урнише и избрише са географских карата. Та авет која кружи над њом, њеном слободом и проевропском будућношћу је ни мање ни више него Српска православна црква!? „Црква стране државе“, како је, док је још дефинисао све по Црној Гори, прекрсти онај несмајни и некрштени горепоменути Ранкиша. Црква која је породила, подигла и сачувала његову државу. Наравно, уколико Ранкиша и следбеници му не сматрају да су копилад.
Нема дана а да са неке од наводно релевантних адреса не стигне јаук неког од невољника, црних у гори зеленој (док је још била зелена) испрепаданих црним мантијама свештеника СПЦ. Црна униформа оног несрећног Пицуле не да их не плаши него им некако дође као застава за којом ће право у Европу. Мада је Мираш, коме су Мило и Ранкиша развалили троножац за који је, несрећник, био умислио да је трон Светога Петра, одавно „ad akta“, обезглављена дружина, не већа од оног омаленог цетињског трга на којем ложе бадњак, свако мало звони на узбуну. Додуше, треба бити поштен па признати да је њихова „звоњава“ у резонанси са сличном какофонијом из Новог Сада и Београда.
Те незнавене и обезбожене креатуре, намјерно заборављајући да је „црква стрне државе“ настала баш у овој држави, по већ виђеној матрици прогона Руске цркве из „родног“ јој Кијева, желе да јој у Црној Гори затру сваки траг. Као да се осам вјекова трајања, осам вјекова уклесаних у дуваре хиљаде богомоља, могу избрисати Миловим декретом и завијањем подтрпезних кучки које свако мало јекне Црном Гором. Као да, и све да је некуд крену, са њом не би кренули Петровићи са Његошем на челу и скоро сва Црна Гора, а они остали као одрпани бродоломници на пустом острву. Наравно, под условом да их онај црнокошуљаш Пицула не сврста под ватикански барјак.
А СПЦ и њене „експозитуре“ у Цној Гори за све то вријеме, вршећи своју два миленијума стару улогу, само се моле за добробит Црне Горе и њених грађана, не дијелећи их и једнако их покривајући својим благословом. Али, лакше је, кажу, укуцати ексер у бетон него истину у нечије тврде уши.
И на крају, неки дан добио сам од једног пријатеља занимљив „твит“ (ако се то тако каже) који можда даје најбоље тумачење овог антисрпског лудила које се укоријенило не само у Црној Гори. „Црногорци су некад били Срби. И Македонци су некад били Срби. И Муслимани су некад били Срби. А и Срби су некад били Срби“!!!
И шта овоме уопште било шта додати? Сачувај нас, Боже, благослова!
