Александар Боцан-Харченко, амбасадор Руске Федерације у Републици Србији
Немамо илузија кад је у питању циљ „колективног Запада“ да по сваку цену задржи своју доминацију и нанесе Русији стратешки пораз. У вези са потезима западних земаља, узгред, донета је и одлука да се наша земља више неће придржавати мораторијума о распоређивању нуклеарних ракета средњег и кратког домета. Ипак, морамо да нађемо начин да осигурамо суживот и сарадњу у новом мултиполарном свету који се формира, каже у разговору за „Печат“ амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Боцан- Харченко.
Да ли би преговори на Аљасци могли окончати овај рат? У ком правцу иду очекивања САД, а у ком Русије, Украјине и Европе?
Оно што је председник Владимир Путин јасно дефинисао не подлеже променама. Што се тиче могућих решења, председник је још у јуну прошле године у Министарству иностраних послова Русије рекао како је примирје могуће под претпоставком украјинског напуштања територија РФ. Обустава рата по замисли Кијева је тешко остварива. Они мисле да је то мудрост коју ми не можемо докучити, али ствари су јасне: они траже мир како би добили време за набавку оружја, оснаживање војске и задобијања бољих положаја. Председник Путин је више пута поновио да неће дозволити тако нешто. Наш председник је такође рекао да не одбија идеју састанка са председником Украјине, али за то морају да се створе услови, што тренутно није случај због понашања Украјине и ЕУ. Дугоочекивани сусрет Владимира Путина и Доналда Трампа на Аљасци ће сигурно бити од великог значаја. Надамо се да ће он у великој мери допринети обнови билатералних односа Русије и САД које је Бајденова администрација скоро потпуно уништила. Избор није случајно пао на Аљаску, односно регион Арктика где се укрштају економски интереси наших земаља и постоје перспективе за реализацију великих и обострано корисних пројеката. Али, наравно, двојица председника ће се фокусирати на разговор о опцијама за постизање дугорочног мирног решења украјинске кризе.
Ових дана најкрупнији догађаји у балканским оквирима – слажу се и руски и српски аналитичари – је пресуда против Милорада Додика коме је изречена казна затвора и забрањено вршење председничке функције. У којој мери пресуда носи ризик не само за БиХ већ читаву Југоисточну Европу и како ће Русија помоћи Додику да се одупре овом насиљу Кристијана Шмита и БиХ институција под његовом контролом над Дејтоном и уставном позицијом РС?
Ситуација је изузетно озбиљна и носи ризик сукоба не само у смислу повећаних тензија у Босни и Херцеговини већ и продубљене кризе и стварања жаришта на простору целог региона. Последице се могу очекивати, и уколико ескалирају неспоразуми – оне неће бити мале. Јасно је да Србија која брани, штити и подржава Републику Српску неће остати по страни. Овакви закључци наметали су се и пре изрицања пресуде Милораду Додику – трагом низа изјава председника Србије и РС, али сада изнова налазе потврду у речима Александра Вучића које су изречене након заседања Савета за националну безбедност Србије. Све је јасно речено и у складу са очекивањима, јер однос Србије и РС је садржајнији, шири и дубљи од бирократске формулације „директне паралелне везе“. У основи ових веза је дубоко и нераскидиво заједништво.
Што се тиче става Русије, више пута смо рекли да ова пресуда није ни у каквој вези са правом већ да је реч о чистој политичкој одлуци која има за циљ склањање Милорада Додика. Више од 15 година слушам да је основна препрека на путу БиХ ка благостању, заједништву, помирењу и коначно чланству у ЕУ Милорад Додик и Република Српска изграђена по мери његових очекивања. А суштина је да Милорад Додик не гради никакву РС која већ није предвиђена Дејтонским мировним споразумом. Иза његових одлука чврсто стоји Русија као стални члан Савета безбедности и земља-гарант Дејтона. Ми подржавамо пуномоћја која су регулисана Дејтоном, и на становишту смо да Бања Лука не само да има право да задржи већ и да врати надлежности које су јој одузели јер реалност најбоље документује да те мере нису биле ефикасне. Ако је било могуће отуђити их, онда је могуће и вратити их назад. Када је реч о оптужбама за сепаратизам, треба рећи: уколико РС остане као ентитет у Дејтонском облику, Додик је био јасан до краја, РС ће преживљавати у саставу БиХ. Тешко је ипак претпоставити да таква држава има могућност за самосталнији и суверенији развој. Разлог томе је Запад који је Босну претворио у колонију што је у 21. веку немогуће.
Што се тиче Кристијана Шмита он није легитиман високи представник, нема подршку нити је прошао процедуру, потврде и именовања од стране Савета безбедности УН. Чињеница да се он самопрогласио и у томе добио подршку од неких земаља Запада, али не и међународних институција, даје за право Милораду Додику да не признаје ову институцију.
Да ли видите везу између пресуда Милораду Додику и председници Гагаузије Јевгенији Гуцул?
Паралела се намеће. Реч је о истом моделу тзв. владавине права ЕУ и Запада – тачније изопаченом праву – где се пресуде кроје по искључиво политичким мерилима. Циљ и у случају БиХ и Молдавије је уклањање са политичке сцене лидера који уживају подршку народа и чије визије се темеље на националним интересима.
С тим у вези да ли је претерано рећи да „колективни Запад“ користи заузетост Русије у СВО за коначан обрачун са Србима у БиХ и Косову и Метохији – као што је Турска 1813. искористила рат Русије с Наполеоном да сломи устаничку Србију?
Специјална војна операција наравно заузима високу пажњу руководства Русије, и ресурсе, али ово је посебна прича. Став Русије везан за украјинску кризу која има глобалну димензију и реперкусије, спроводи се у циљу решавања националних задатака Руске Федерације, али се уклапа и у оквире стварања новог правичног међународног поретка. Не бих рекао да смо ми на било који начин умањили важност или дозволили пад концентрације у вези са питањима која сматрамо од посебног значаја. Што се тиче Косова и Републике Српске, нашег односа према Србији и српском народу – то је за Русију важно и приоритетно питање у међународним односима. У многим кључним питањима Русија је показала висок ниво ангажовања, можда и већи него у периоду који је претходио СВО. Специјална операција чак и даје посебну снагу и додатни је подстицај нашој дипломатској офанзиви. У том смислу подсетио бих на изузетне активности Русије када су западне земље, а пре свих Немачка, гурале своју резолуцију у Генералној скупштини УН којом се на српски народ пребацивала одговорност за тзв. „геноцид“. Тада је Русија координирала са Србијом, али и са другим земљама којима је предочила истину, и на тај начин их придобила на нашу страну.
Запад можда мисли да Русија не може да делује на пољу различитих међународних активности због СВО, али нису у праву – стварност то потврђује.
С обзиром на искуство које Русија има са дипломатама европских земаља у оквиру Минских споразума за решавање статуса Донбаса, шта мислите, да ли Србија може ичем добром да се нада када су у питању преговори о КиМ под покровитељством ЕУ?
Ово је ствар Србије и она мора одлучити да ли наставља преговоре уз посредовање ЕУ. Мислим да Србија не показује жељу за прекидом, будући да би у том случају наишла на оптужбе од стране Брисела. Истовремено, сталне кризе и напетости које су обележиле задње месеце и године на северу Косова показатељ су да нема помака у преговорном процесу под окриљем Брисела. Свесна да има подршку ЕУ и Запада у целини, Приштина не ради ништа на шта се обавезала. Уместо акција имамо само вербалне изјаве без тежине и последица по Приштину. Тзв. „квинта“ је изгубила сваки кредибилитет у српском народу. Није понудила ни један доказ да је кадра да уради ствари које би довеле до стабилности, мира и спречавања Куртија у намерама да спроводи офанзиву против Срба на северу Косова.
Русија је својевремено истицала да је за њу прихватљиво чланство Србије у ЕУ за разлику од приступања у НАТО савез. Да ли је званична Москва и даље на тим позицијама с обзиром да се ЕУ у условима рата у Украјини убрзано трансформише из економског у агресивни војни савез?
Формално ми идемо даље, развијамо сарадњу али у таквој ситуацији разматрамо више димензија овог питања – пре свега став Србије који је за нас најважнији, затим став ЕУ и коначно шта у овом тренутку представља ЕУ. Што се тиче става Србије и наше сарадње, ми никада не намећемо наша очекивања у вези са питањем избора европског пута Србије, јер она зна у којој мери на том путу може да сачува националне интересе као приоритетне, поготово што тренутно има статус кандидата. Председник Вучић пуно тога ради на европском путу али наилази и на све веће притиске. Отварање нових кластера је увек у закашњењу јер ЕУ не одговара приступ Србије. ЕУ тражи потпуно усаглашавање са својим ставовима и пре свега подршку санкцијама против Русија што Србија одбија да учини. ЕУ се трансформисала у додатак НАТО-у и војну институцију чији је основни задатак подршка Украјини у рату против Русије, и војна припрема за рат са Русијом. Одлуку о чланству Србије у таквој ЕУ ће доносити сама Србија и њен народ.
Да ли је у условима санкција када је Србија остала једина суздржана земља повећан спољнотрговински промет?
Изостанак санкција утицао је на учвршћивање и очување сарадње, али не могу да кажем да је ситуација најповољнија. Разлог не треба тражити у Србији већ окружењу које подржава санкције. На жалост, Русија нема границу са Србијом, и све што се тиче транспорта, логистике и инфраструктуре препуштено је у некој мери одлукама околних земаља. То је важан чинилац трговинске размене и економске кооперације и сарадње. Ипак, сарадња се наставља, стабилна је, реализују се стратешки заједнички пројекти на обострану корист, и ту не очекујем велики застој.
Да ли постоји решење за НИС у којем Русија жели да сачува власништво над компанијом, а Србија обезбедити сигурно снабдевање енергентима?
Да, преговори су и текли у тим оквирима. Тада су успостављени контакти са Гаспромом и Гаспромњефтом. Друга решења се не назиру. Због много различитих и произвољних интерпретација које нису одговарале истини желим да нагласим да је заједнички став одмах био формулисан и потврђен а када су преговори били подигнути на ниво у којем је учествовао и председник Вучић – указано је да уговор о сарадњи Србије и Русије из области нафте и гаса из 2008. отвара могућности за излазне стратегије и изналажење решења. Ситуација, наравно, није лака. И сада када је одлука о санкцијама замрзнута – последице постоје. Економија се одазива и на изговорену реч. Финансије, берзе и тржиште увек реагују на сваку промену. Замрзавање од месец дана прати повећана суздржаност од стране финансијских институција. Без обзира на то, НИС остаје највећа и најспособнија компанија у региону – обезбеђује производњу, снабдевање је стабилно, несташице не постоје, а цене су у складу са тржиштем. Настављамо комуникацију са свима и уверен сам да ћемо доћи до повољног решења. Ми желимо да сачувамо све како јесте и у смислу расподеле капитала у НИС-у али и у смислу доприноса од стране Гаспрома и Гаспромњефта развоју НИС-а, и додатног прихода у буџету Републике Србије. Рад енергетских компанија увек подразумева и бочне индустријске активности, али и друштвено одговоран рад за добробит заједнице, што НИС врло ефикасно ради већ дуги низ година.
Најкрупнији инцидент у српско-руским односима десио се када је руска СВР објавила да муниција из Србије упркос уверавањима највиших званичника стиже украјинској војсци. Да ли се може рећи да је овај проблем превазиђен на задовољство оба народа?
Лично нисам приметио да је овај догађај изазвао неке дискусије или напетости. Имам жељу да верујем да ће ово питање до краја бити решено. Ми смо имали контакте са низом експерата, али кључним сматрам брзо реаговање председника Вучића и државног врха који је преузео одговорност и рекао да ће спречити сваку даљу могућност оваквих преварних радњи. Србија није укључена директно у снабдевање украјинске војске и не постоји директна испорука. С обзиром на став који је формулисан на Савету за националну безбедност још у марту 2022. године Србија је неутрална. Превара од стране купаца муниције састоји се у томе што су нудили потврде и документа да су они крајњи корисници, а у ствари они су кршећи све норме, испоручивали муницију даље у Украјину. Ту је настао проблем. Председник Вучић је донео низ решења и одлука којим ће такве преваре бити спречене. Бурне реакције које су првих дана испратиле ову информацију су разумљиве јер је око тог питања велики део нашег народа осетљив. Проблем није чисто у војном смислу. Запад је испоручио и наставиће испоруке оружја, али то не мења ситуацију на бојишту, наша војска ће испунити све постављене задатке СВО. СВР је морала да се огласи с обзиром да овај проблем има своју друштвену димензију.
Како коментаришете чињеницу да је један од најжешћих противника Русије – Иља Јашин – одлучио да годишњицу слободе након размене заробљеника обележи у Србији?
Србија није антируско чвориште и није средина повољна за њихове активности. Уверен сам с обзиром на став Србије и однос према Русији да Запад неће претворити Србију у плац-дарм за делатности тзв. „руске опозиције“. Неке штетне активности су већ спречене и ми смо на томе захвални. У овом случају они су дошли и одржали скуп, али и српски народ и српско руководство имају доста јасан и чврст став. Србија неће бити терен за озбиљније акције „опозиције“, која, уосталом, не заслужује велики простор с обзиром на њену занемарљиву снагу и значај. Реч је о скупини људи која никога не представља и покушава да своје анти-руске делатности уновчи у Европи.
(Печат)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovaj intervju, bez ikakvih skrivenih opcija, jasan i objektivan, ukazuje gdje je mjesto Srbiji u politickom, ekonomskom i kulturnom smislu. Srbija i srpski narod su uvijek bili dio Evrope i to ce ostati, ali ne i suznji EU kolonijalne integracije. Sa EU zemljama Srbija moze i ima interes da nastavi saradnju ali samo kao vojno, politicki i ekonomski neutralna. Na to ima pravo i obavezu kao suverena koja mora da stiti svoje i interese svoga naroda.
Nerazumno je i pogubno razmisljati u pravcu ulaska u EU koja se dokazala kao ne samo politicki, nego i vojni neprijatelj koji je ubijao nase srpske borce, civile, zene i djecu. Clanstvo u EU i NATO bi bila ravna veleizdaji, kapitulaciji i prihvatanju podanickog (neo)kolonijalnog polozaja koju su prihvatili neonacisticka i ustasoidna Hrvatska i Slovenija. Nazalost, na tom putu je i moralno posrnula srpska drzava Crna Gora – njen ne srpski vladajuci (kriminalni) dio. To srpski narod ne smije i ne moze prihvatiti. Nadajmo se da nece.