Писмо са села којег више нема: Трагови су многи до пећине
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Гори, роде мој, гори! Запламтјело са свих страна, букти, сажиже, гута као аждаја, немилице. Не мили се човјеку телевизор да укључи. Слике апокалиптичне, слике Судњег дана, замијениле оне питорексне, са плажа, излетишта, планинских бивака. Овдје код нас, срећом, тога, за сада, нема. А горјели смо и ми прошле године, горјели смо и до прије двадесетак дана, али наши пожари не допиру до камера и новинских извјештаја. Ми горимо у тишини, немоћни да, осим тугом, учествујемо у гашењу јер смо „шака јада“, недовољна ни да пљуне у ту несрећу и тај изгуб. „Ми смо изгорјели давно“, као да чујем очев глас, који је, причао ми је, кад је давно изгорио Мејковац, плакао као мало дијете. А није ни био пуно старији. Не сумњам да би и данас пустио сузу, али не толико због ватре колико због инокоштине.
Гори, роде, гори до лудила, али давно је речено да „не пада снијег (ух, данас бих драге воље пристао да падне један) да помори свијет, већ да свака звјерка остави свој траг“! А „трагова“ је много. И оних људских, надљудских, до самог срца ватре, а, на жалост, и оних других, змијских, подмуклих, несојских. Радује што је помоћ пристигла одасвуд, што су солидарно притекли браћа и комшије, мада су неки гасили „шминкерски“, колико је довољно да се сликају и да се каже да су били. А ми, аветни и накарадни, умјесто оне да је „брат мио које вјере био“, неке гасиоце и њихове машине дочекали смо аплаузима, а неке (зна се које) псовкама и каменицама. Комплекс ниже вриједности, рекли би псхолози, „боље да ти кућа изгори него да ти брат у помоћ прискочи“, рекао би народ.
Али, стишаће се и те ватре, ако не прије а оно кад се небо смилује и пошаље прву кишу. Али, роде мој, ко ће стишати ове ватре у нама које горе мржњом, осветом, отровом, одсуством здравог разума. Хоће ли се некад Небо смиловати нама незнавеним и бесловесним, братске крви жедним? Хоће ли се икад кроз буку пожара који пламте земљом рода мог, пожара за које не постоје „канадери“ и „камови“, чути онај вапај Патријарха Павла „ будимо, прије свега, људи“?
А кад све прође, кад се затуле згаришта а кише сперу чађу и пепео, остаће ипак трагови да се зна ко је гдје и са киме био док је горјело. И видје ће се оно што се и данас, кроз дим и ватру, слути: трагови су многи до пећине. Као што се добро зна гдје је и чија је „пећина“ и која ала у њој пребива. И да се из те „пећине“ колоне идолопоклоника враћају као зомбији, обезнањени, дрогирани, дезорјентисани за све друге, нарочио оне историјске, правце, осим ка „пећини“. А онда дивљају, руше, пале, пљују и псују… јер „пећина“ тако налаже. И добро плаћа то пијанство.
Роде, данас ћемо, кажу, и ми ухватити ту вашу живу у термометру, макар за реп, а у тој жестини није искључено да и код нас плане. А ако се то и деси, ми ћемо, као и увијек до сада, са свиме помирени, а са губицима поготово, стоички гледати како нестају последњи остаци наших некад чувених шума. И, немоћни да се одупремо, окренути се Небу и, као некад мој отац, посложити му „сунце калаисано“! Не брини, гаси то код вас што се угасити да, а ми смо га ионако већ угасили.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…ko pali vatre u nama lasjo.. cetnicka crkva Srbije je krenula sa zlocinackim ludilom…macu je posvetila za klanje najmanje 14 zena….sad je na redu Pavle pa ce Bajo stanisic pa Jakov Jovovic…pa ljelje crna goro.