Пише: О. Оливер Суботић
Недавни загребачки концерт хрватског певача познатог по живописном надимку „Томпсон“ је доживео различите осврте у ex-YU јавности. Критичке опсервације су, сасвим очекивано, биле најбројније у Србији, а било их је нешто мањим делом и у Хрватској (углавном међу интелектуалцима и политичарима са левице), док су у другим балканским државама биле спорадично приметне. Заједничко за све критичке увиде је то да су се углавном сводили на политиколошки, правно-историјски и социолошки домен, док је осврт из религиолошке перспективе некако изостао – тачније, било га је у траговима. Та перспектива је, међутим, у овом случају доминантна за откривање дубљих слојева феномена о коме је реч. Наиме, шире сагледавање проблема показује да је Хрватска поменутим догађајем себе озваничила – ни мање ни више – него као светски центар нове врсте атеизма, а да је генератор те врсте атеизма нико други до Римокатоличка црква у тој земљи.
Шта је хришћански атеизам?
Да бисмо показали оправданост претходне тезе, пођимо од феномена савременог атеизма као таквог. Када говоримо о тој теми, обично заборављамо да атеизам као појава није монолитан јер као што постоје различите религије, тако постоје и различити атеизми. На првом месту је онај тип атеизма који бисмо могли назвати философским. Њему припадају мислиоци разних епоха којима је заједничко то што рационалистичким поставкама оспоравају постојање Бога. У наше време се припадници те врсте атеизма својски труде да покажу како су наука и вера неспојиве ствари, што посебно покушава да докаже светски позната перјаница такозваног новоатеистичког покрета данашњице, еволуциони биолог Ричард Докинс. Неки, стога, ову врсту атеизма називају научним, али то је потпуно погрешно, будући да философски атеизам не оповргава веру научним методом и емпиријским доказима, већ то све време покушава философским поставкама. Уосталом, најактивнији противници философског атеизма су управо истакнути религиозни научници, попут Алистера МекГрата и Џона Ленокса, због чега поменута врста атеистичке мисли не може бити класификована као научна. Друга врста атеизма је милитантни атеизам. Он користи поставке философског атеизма као подлогу, али се од њега разликује по методама „промовисања“ атеистичких „догми“ у друштву, будући да уместо аргумента речи доминантно користи аргумент грубе силе, укључујући и аргумент пушчане цеви. Ова брутална верзија атеизма је била посебно карактеристична за 20. век кроз „проповед“ изведену под вођством „другова“ какви су Лењин, Стаљин, Тито и Мао Цедунг. Постоји и трећа врста атеизма, коју обично називамо вулгарним. Носиоци вулгарног атеизма су верски непросвећени, необразовани и примитивни људи, који користе поткултурни речник као своју аргументацију. Та врста атеизма не заслужује било какав даљи осврт и испод хришћанске части је полемисати са његовим припадницима (ср. Мт 7, 6).
Поред свих набројаних атеизама постоји и један, крајње специфичан, који се обично карактерише чудном синтагмом „хришћански атеизам“. Шта би био тај такозвани „хришћански атеизам“? Најстарија врста тог атеизма јесте случај када човек исповеда хришћанског Бога, а живи као незнабожац или, чак, без икаквих моралних кочница. Од постанка хришћанства је било таквих хришћана, који су заборављали да је хришћанство најузвишенија вера коју прати једнако узвишена лична етика. Овај вид хришћанског атеизма, међутим, био је везан за појединачну праксу живота конкретних личности и није био заокружен као концепт – другим речима, био је и остао одлика људи слабог карактера који олако схватају свој хришћански идентитет, а за свој нехришћански начин живота немају потребу за покајањем. Други вид хришћанског атеизма је појава скоријег датума, настала у другој половина 20. века на Западу и, за разлику од претходног, представља заокружену философску концепцију. Присталице те концепције се држе хришћанског система вредности, али искључују потребу за хришћанским Богом. У питању је, дакле, парадокс својеврсног хришћанства без Христа. Суштински гледано, тој идеји у последње време конвергирају и неки припадници новоатеистичког покрета на Западу, међу којима је и поменути Ричард Докинс, који однедавно себе назива атеистом који је културoлошки хришћанин, будући да подржава идеју друштва које баштини хришћански етос и културу (додајмо да Докинс свој став износи пре свега због процеса убрзане исламизације западних држава). Да закључимо: у првој верзији хришћанског атеизма човек верује у Бога, али у пракси живи као да га нема, док у другој верзији не верује у Бога, али се у пракси труди да живи као да га има.
Вратимо се сада на бизарни масовни догађај који се збио у Хрватској. Загребачки концерт, који је срушио рекорде масовности и брзине продаје карата (овај други параметар је посебно занимљив), донео је нешто суштински ново што га квалификује као највећу антилитургију 21. века и кључним догађајем који промовише нову врсту хришћанског атеизма, коју одликује запрепашћујући степен духовне схизофреније. Неколико стотина хиљада младих људи који упоредо носе хришћанске и антихришћанске (усташке) симболе, узвикују хришћанске и антихришћанске (усташке) поруке, док их духовно „хране“ песме хришћанских и антихришћанских (усташких) мотива, а све то уз светлосне ефекте и пројекције Часног Крста, лика Пресвете Богородице, анђела и, на концу, речи „Горит ће небо и земља“ и „Олуја 95“ (којом се велича највећи прогон православних хришћана из једне европске државе после Другог светског рата), нешто је до сада невиђено. Толики број младих индоктринираних људи који су све време убеђени да „Богу службу чине“ (ср. Јн 16, 1-2), несамерив је са било каквим сличним догађајем у скоријој историји и представља вероватно најбизарнији вид хришћанског атеизма икада забележен, а при свему томе рекордно масован, концептуално заокружен и крајње карактеристичан по покушају споја хришћанства и антихришћанства.
Вероватно ће у будућности бити написана нека социо-психолошка студија везана за ова догађај (како ли би га тек сагледавао један Ерих Фром да је наш савременик, занимљиво је питање), но тај домен ћемо оставити другима, а ми ћемо се вратити на религиолошку и, једним делом, богословску анализу. Уколико је Света Литургија икона Царства Небеског, како то учи хришћанско богословље, чега би онда била икона масовне антилитургије одржане на загребачком Хиподрому? Одговор је, верујем, сасвим јасан. Искрен и добронамеран човек, притом, не може, а да не осети дубоку тугу за толиким опрелешћеним душама заведеним на пут духовне пропасти. Да ли се за те младе људе ишта може рећи осим: Опрости им Боже јер не знају шта чине (Лк 23, 24)? Но једно је сигурно: одговорност за духовну катастрофу у коју су хрватска деца масовно увучена тражиће се пре свега од оних које су им уместо здраве хране пружили отров.
С тим у вези, већина критичара поменутог концерта (како у Хрватској, тако у остатку Балкана) прстом упире у хрватске политичаре и сматра да је ово пораз савремене хрватске државе, што је у правно-политичком смислу несумњиво тачно. Но у чисто етичком смислу се тешко може говорити о поразу хрватске државе, будући да њен политички врх из године у годину френетично слави прогон четврт милиона својих грађана као највећи тријумф. Ту је, дакле, тешко говорити о било каквом моралном паду хрватских политичара, бар оних који заузимају mainstream позиције у последње три деценије – на дно се може доћи само са висине, која у поменутом случају тешко да је претходно достигнута (част изузецима, којих свакако има и који су углавном скрајнути на маргину политичког живота).
Оно што, међутим, јесте тачно је то да је политичка елита хрватске државе константним вишедеценијским понављањем наратива о „великосрпској агресији“ дефинитивно допринела како повећању токсичности хрватско-српских односа тако и системској индоктринацији хрватске омладине. Ипак, појава највеће светске антилитургије у 21. веку није нешто за шта је примарно заслужан политички врх Хрватске – за њу је кључно одговоран римокатолички клир у тој држави. Све ово је, заправо, огроман пораз Римокатоличке цркве, пре свега у Хрватској, али и шире. Колико год та теза деловала преоштро, идентичну износе и неки (за сада ретки) хрватски римокатолички теолози (од којих већина, приметимо, не живи у Хрватској). Тако др Далибор Милас наводи: „Уједно, то [Томпсонов концерт] је велики пораз [Римокатоличке] Цркве као институције. Јер како је могуће да један теолошки необразован лаик користи позорницу за слање теолошких духовних порука?“.
Утицај римокатолицизма на настанак савременог атеизма
Није ли, међутим, противречна теза да Римокатоличка црква на неком подручју на било који начин буде генератор нове врсте хришћанског атеизма, будући да су јој циљеви свакако другачији (макар би требало да буду)? Овде је потребно дати кратак осврт на историју атеизма у контексту улоге римокатолицизма, да би се схватио парадокс у целости. Наиме, један од кључних узрока појаве класичног атеизма на Западу није ништа друго до наметљиви метод средњовековне римокатоличке теологије засноване на сувој схоластици и наглашеном рационализму. Удаљивши се од благодатног опита као правог извора богословља, римска епископска катедра је у позном средњем веку пренагласила улогу разума и рационално постављених конструкција, уз упоредну тежњу да наметне верске истине кроз формалну логику и силогизме. Резултат је, међутим, био супротан: погрешан богословски метод одвео је ка погрешним богословским закључцима, а погрешни богословски закључци су довели до друштвене катастрофе. Тако су папски ратови у Европи били директна последица погрешног учења о папској власти, а ломаче последица погрешног учења о створеној благодати и погрешног учења о пургаторијуму. Пренаглашен рационализам у богословљу је убрзо довео до бунта, а потом и револуционарног преврата тог истог разума у процесу Реформације, да би у коначници, као финална реакција, био порођен савремени европски атеизам, коме је методолошка основа била управо рационализам и својеврсна „вера“ у пали разум као главни арбитар истине у сазнању реалности. Тако је погрешан метод богословља, који се заснивао на хипертрофираној и неочишћеној енергији разума (уместо на вековном богословском методу који се ослањао на очишћену и облагодаћену енергију ума) водио ка својеврсној објективизацији догматског учења, и напослетку постао главни окидач за појаву атеистичке мисли на европском континенту. А како је то у своје време одлично приметио православни философ Христо Јанарас, богословски метод који је силогизам и формалну логику у богословљу користио за наметање верских истина у тоталном виду искоришћен је и за наметање Римокатоличке цркве у тоталном виду када је реч о друштвено-политичкој реалности, што је била директна претеча потоњих тоталитарних система. У том смислу, Римокатоличкој цркви дефинитивно није први пут да буде генератор атеизма својим деловањем.
Претходно речено, разуме се, не негира допринос који су многи римокатолички мислиоци дали управо у борби против атеистичких концепција – генијални писци какав је Гилберт Кит Честертон су оставили неизбрисив траг у историји хришћанске мисли и дали велики допринос на пољу савремене хришћанске апологетике. Слично томе, поред свега што је речено за утицај метода западног богословља на потоњу појаву тоталитарних система у Европи, треба имати у виду да је управо један римокатолички свештеник, дон Луиђи Стурцо (иначе изразити противник филофашистичких кругова у Ватикану) био први који је упозорио на појаву тоталитарне државе (lo stato totalitario) и дао њену прецизну дефиницију. У истом смислу, треба навести и то да је савремено римокатоличко богословље одавно иза себе оставило крути средњевековни богословски метод, тежећи ка другачијем приступу (нажалост, не и у мери да смогне снаге да се у потпуности врати у окриље древне хришћанске духовности). Све су то ствари које се морају имати у виду, ради изнијансиране слике.
Оно што је, у контексту наше главне теме, важно додатно нагласити јесте да римокатолицизам у пракси нема само агресиван и унијатски однос према православним хришћанима (који су Срби више пута искусили на својој кожи током крстоносне историје), већ су познате и другачије епизоде. Довољно је подсетити се чињенице да су на Косову и Метохији кључну улогу у одбрани српског народа и српских православних светиња током мартовског погрома 2004. године одиграли војници шпанског и италијанског контингента КФОР-а (који су римокатолици). А немојмо заборавити ни то да су управо италијански војници-римокатолици током Другог светског рата спасили огроман број православних Срба од сигурног погубљења у такозваној Независној Држави Хрватској – заповедник Друге италијанске армије, генерал Марио Роата, је у свом извештају навео да су италијанске трупе спасиле око 600 хиљада Срба (!) од сигурног уништења од стране усташа. Све су то јако важне чињенице које треба имати у виду да би се заузео уравнотежен став када је ова тема у питању и да би се схватило да је потребно ствари разматрати у прецизном временско-просторном контексту.
Специфичност хрватске верзије хришћанског атеизма
Која је, онда, одлика данашњег деловања Римокатоличке цркве у Хрватској довела до пројаве нове врсте хришћанског атеизма? Пођимо од чињенице да су посетиоци бизарног концерта у Загребу највећим делом били тзв. Зумери односно припадници Генерације Z, који са грађанским ратом на простору Балкана из прошлог века немају апсолутно никакве везе. Та генерација хрватске омладине је, заправо, требало да буде носећи стуб помирења са српском омладином у нашем времену. Посматрајући млада лица хипнотисаног погледа која у делиријуму скачу обучени у одећу са мрачним усташким тоновима и симболима, а све уз пратеће наци-поздраве и повике „За дом спремни“ (уз антагонизам према православним Србима проткан у речима Томпсонових „хитова“ који су се чули те вечери), не треба бити геније да би се уочила системска индоктринација антихришћанског карактера. Но како је могуће да у земљи у којој конфесионална верска настава постоји као школски предмет дуже од три деценије и коју похађа велики број ученика (око 85%) постоји овако масовна индоктринација антихришћанским порукама (уз ограду да је један солидан број младих дошао из дијаспоре)? Како је могуће да певач усташке провенијенције све време у јавности истиче своју хришћанску веру, а да га нико од високог римокатоличког клира у Хрватској није п(р)озвао да се покаје за популарисање усташтва? Како је могуће да на концерту изразито проусташке кореографије као део „декора“ учествује чак и један умировљени римокатолички бискуп (Анте Ивас) и да на бини чита своју ауторску молитву „Мараната“, која је пре више од једне деценије постала део Томпсоновог репертоара? Могуће је само под једним условом: да су хрватској омладини управо од стране римокатоличког клира, посредно или непосредно, поред хришћанске веронауке упоредо предате и неке антихришћанске идеје. Или, ако ћемо бити нешто блажи у процени: хрватској омладини од стране римокатоличког клира није сасвим јасно и недвосмислено стављено до знања да је хришћанство (и то сваки његов вид, па тако и римокатолицизам) неспојиво са било чиме што има везе са усташтвом.
Направимо сада кратак екскурс и упоредимо поруке које је 5. јула ове године масовно послала младеж из хрватске престонице са порукама које је 15. марта ове године масовно послала омладина са улица српске престонице. Непристрасан посматрач ће одмах уочити дијаметралну супротност, поготово ако знамо да је српска омладина такође имала школску верску наставу (постоје, чак, и занимљиве тезе да је српски студентски протест ништа друго до протест оне деце која су кроз веронауку научила значај вредности истине и правде). Уколико упоредимо иконографију и поруке српске омладине на студентском протесту од 15. марта ове године у Београду са иконографијом и порукама које је послала хрватска омладина 5. јула ове године у Загребу, сасвим ће бити јасне разлике у свему, па и у верској настави која им је предавана. Sapienti sat.
Спој који је виђен на Томпсоновом концерту дубински одражава феномен у коме се проповеда јерес идентитетске припадности држави и нацији која се поистовећује са припадношћу Христу. Приметимо, сасвим успутно, да званични назив Римокатоличке цркве у Хрватској гласи „Хрватска бискупска конференција“, што наглашава територијални концепт, али да је деценијама уназад упоредо коришћен израз „Црква у Хрвата“ (чак и у званичним саопштењима Хрватске бискупске конференције), што наглашава етнички концепт. То је, приметимо, крајње несвојствено римокатоличкој еклисиологији која има изразито универзалистички предзнак и готово никад не наглашава етничке партикуларности. Овде долазимо и до теме јереси етнофилетизма, духовно крајње штетне појаве са којом су се православне помесне Цркве суочиле крајем 19. века. Етнофилетизам је, подсетимо, званично осуђен на Цариградском сабору из 1872. године, а директан повод је био неканонски поступак бугарске јерархије инспирисан идеолошким национализмом. Но савремена хрватска верзија етнофилетизма показана на Томпсоновом концерту је нешто сасвим посебно и, могло би се слободно рећи, застрашујуће, будући да свој идентитет заснива на злочиначкој усташкој идеологији у којој су хрватска држава и нација изнад свега и по сваку цену – чак и по цену губитка своје душе. Овде је умесно навести сведочанство Влатка Мачека, хрватског политичара-левичара и вође Хрватске сељачке странке, који је и сâм био трагична личност, будући да је својим прогласом од 10. априла 1941. позвао хрватски народ да прихвати усташки окупациони режим (у којој мери је Мачек био свестан даљих последица те одлуке, о томе нека реч кажу историчари). Будући да је који месец касније постао заточеник у једном одвојеном делу Јасеновца (свакако не у оном у коме су били српски логораши), Мачек је посведочио како му је један усташа исповедио да је свестан да ће због својих страшних злочина према Србима горети у паклу, али да ће горети за Хрватску. Ова застрашујућа изјава је довољно упозоравајућа и говори до чега може довести зло идеолошког национализма који тежи да својим циљевима подреди хришћанску веру, користећи чак и осећања према Богу уколико то сматра потребним.
Неко ће, читајући ову опсервацију, реаговати тиме да и код православних Срба данас има појава етнофилетизма. То је тачно, али уз суштински важну напомену: такве појаве код Срба немају ни масовни ни системски карактер, а више пута су недвосмислено сасечене ставовима самог врха Српске Православне Цркве. Сетимо се, с тим у вези, антологијске поруке светог Патријарха Павла: „Неки су мене оптуживали да позивам српски народ у разарање, ову несрећу и рат, само да би се одржала велика Србија. Ја сам рекао њима, понављам то и сада свима – да кад би велика Србија требало да се одржи по цену нечег нечовечног, нељудског, ја не бих пристао. Не бих пристао по ту цену да се одржи ни мала Србија. Када би по цену нељудског, нечовечног требало да се одржи последњи Србин и када би ја био тај Србин, не бих пристао. Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки, да преживимо као злочинци и нељуди“. Има ли у Хрватској једног јединог бискупа који би у овом тренутку сличну поруку послао хрватској омладини, масовно и системски заведеној проусташким етнофилетизмом?
Став клира Римокатоличке цркве према новој врсти хришћанског атеизма
Време је да се осврнемо и на недавну изјаву некадашњег првог човека загребачке надбискупије, умировљеног кардинала Јосипа Бозанића, дату непосредно пред Томпсонов концерт. На констатацију и упоредно питање новинарке, која каже: „Петог српња [јула] гомила младих ће бити на Хиподрому на концерту. Јер ли Вас изненадило то?“, одговор уваженог кардинала је гласио: „Па ево, и то је знак. И морамо отвореним очима то читати. Људи нешто траже. И млади су они који боље од нас старих осећају оно што долази. Осећају будућност.” Да ли је могуће да један угледан кардинал на овакав начин одговори на питање масовне посете хрватске младежи догађају са отворено проусташким конотацијама? И о каквом је то осећају будућности реч ако се једнако не осећа прошлост која се тиче страдања православних Срба, Јевреја и Рома у такозваној Независној Држави Хрватској? На ово последње питање одговор посредно даје др Миле Бабић, професор на Фрањевачкој теологији у Сарајеву и припадник одважне мањине међу хрватским римокатоличким теолозима данашњице. Професор Бабић примећује: „Сваки моралан и одговоран човјек би требао направити концерт за жртве. То је нормалан и вјерски приступ. Правда и задовољштина се мора испунити према жртвама, а не према онима који су починили те злочине. Током повијести човјечанства је много људског зла представљало злочинце као хероје“. Заиста би било веома значајно чути шта кардинал Јосип Бозанић мисли о ставу професора Бабића.
У томе што римокатолички клир у Хрватској данас – што прећутно што отворено – даје подршку овакво забрињавајућем развоју догађаја не треба уочити само јерес етнофилетизма (које је дефинитивно присутна), већ и вулгарни прагматизам, који полази пре свега од броја следбеника (ту се, додајмо, крије и мотив већине хрватских политичара који кокетирају са Томпсоном у популистичкој потрази за гласачима). То је, врло вероватно, додатни разлог због ког хрватски бискупи оклевају да се јасно и отворено критички одреде према једној крајње штетној појави, сматрајући вероватно да би тиме изгубили многе вернике (шта и како ти „верници“ верују, сасвим је друго питање). С тим у вези, у наставку разговора са господином кардиналом Бозанићем, новинарка поставља додатно питање: „Реците, хоћете можда и Ви тамо ићи? Не мислим, знам да сте у неким и озбиљним годинама и озбиљну функцију обнашате [обављате]. Али бисте ли отишли на Хиподром, на концерт?“. А кардинал сасвим прагматично одговара: „Па овако, ја о томе још нисам размишљао, о таквим питањима, има пуно задатака који ме чекају прије тога“. Гледано из перспективе језуитске школе црквене дипломатије, ово је био маестралан одговор – речено је све за оне који добро разумеју поруку [прећутне подршке концерту] и умеју да читају између редова, а није речено ништа за оне који би се евентуално одважили на критику [будући да подршка није дата отворено]. Овој сцени је само недостајало да неко на крају разговора принесе бокал са водом да би уважени кардинал опрао руке – чисто да се зна да не преузима одговорност за последице ужасних порука које ће бити послате са Томпсоновог концерта (уп. Мт 27, 24).
Истине ради, постоји још једна могућност, а то је да уважени кардинал није ни знао да ће на концерту бити послате усташке поруке или изведене проусташке песме. У том случају је, као један од несумњиво најугледнијих личности Хрватске бискупске конференције, био дужан да се огласи непосредно после концерта. Додуше, с обзиром да је умировљен, било би сасвим довољно да је подржао став неког од хрватских критичара поменутог концерта, попут теолога Далибора Миласа, који тим поводом сасвим искрено и отворено (управо хришћански) наводи: „Кршћанство на које се позивало на концерту јако је упитно јер идеје усташког покрета нису биле кршћанске. Усташе су злоупотребљавале поруке ‘Бог, вјера, домовина’ и Црква би се од тога требала оградити”. Нажалост, од те злоупотребе хришћанских симбола високи клир Римокатоличке цркве у Хрватској се ни до данас није оградио – ни појединачно ни скупа.
Иако су римокатолицизам и усташтво као концепције неспојиви, тегобна историја Балкана показује да су се током Другог светског рата хрватски римокатолички клир и усташе пратили у својој делатности у солидној мери. Феномен усташтва је, заправо, једна од најмрачнијих епизода везаних за упоредну унијатску делатност римокатоличког клира у Хрватској. С тим и вези, вреди се подсетити и дефиниције америчког историчара Берија Литучија, који наводи да су усташе биле „вероватно најпсихотичнији политички покрет свих времена“, а да је „хрватски фашизам комбиновао екстремни римокатолички фанатизам, нацистичку еугенику и хрватски шовинизам“. Данас смо сведоци да, упркос тој мрачној историјској епизоди, врх римокатоличког клира Хрватске прећуткује јасне неоусташке тенденције у друштву или им даје „криптовану“ подршку, вешто упаковану у наизглед неутралне форме и изјаве, при чему део клира, како високог тако и нижег, ту подршку даје сасвим отворено – еклатантан пример је бискуп сисачки Владо Кошић, који се пре осам година и лично појавио на једном Томпсоновом концерту.
Овај пут је у првим редовим Томпсонових фанова била крајње упечатљива медијска појава часне сестре Цецилије, која се, како сама каже, бави музиком. Као наставница клавира и оргуљашица свакако је имала довољно слуха да разликује духовну музику од њене девијације, због чега чуди појављивање једне часне сестре на концерту на коме се шаљу нечасне поруке. Но још више чуди њен коментар пред камерама који је гласио: „Нека виде да нас има!“. Тај коментар све говори, поготово узевши у обзир да је часна сестра Цецилија уживала пуно гостопримство Србије скоро две и по деценије, у мери да је била и награђивана за своје доприносе на пољу културе. Имајући у виду све наведено, не треба да се зачудимо ако часна сестра Цецилија опет добије неку награду, али овог пута у Хрватској, и то за „коментар године“ – у држави у којој постоји масован и бизаран тип хришћанског атеизма, то је сасвим могуће.
Што се тиче Ватикана, громогласно ћутање његових кардиналâ на концерт у Загребу довољно говори, готово на исти начин као што је говорило када је реч о громогласном ћутању на страдање православних Срба у тзв. NDH. Напоменимо, притом, да су у време Другог светског рата у Ватикану постојали кардинали достојни свог призива, који се нису мирили са постојањем монструозне сателитске наци-творевине зване NDH и неописивим страдањем Срба у њој. Такав је био, примера ради, француски кардинал и академик Ежен Тисеран (о коме се, нажалост, веома мало зна у Србији, а његово име треба да краси макар једну од улицâ српске престонице). Управо је кардинал Тисеран био човек који је спречио отварање амбасаде тзв. NDH при Ватикану 1942. године. Тада је изасланику усташке квазидржаве који је дошао да преда акредитивна писма директно и оштро одбрусио: „Ви сте обични зликовци; истребљујете један од најбољих народа света [Србе] који је био бедем хришћанства у борбама кроз многе векове“. Да ли у Ватикану данас постоји макар један одважан кардинал чврстог карактера, који ће на сличан начин, поводом Томпсоновог концерта, одбрусити како хрватском политичком врху тако и врху римокатоличког клира у Хрватској, то ће време показати. Речи фрањевца и публицисте Драга Бојића, који говори о „политичком католицизму“ на Томпсоновом концерту, довољно су упозоравајуће да их Ватикан итекако узме у обзир. Бојић у том догађају види „модерни католички паганизам“ и специфичан покрет који је „грађен двадесет година уз велику потпору [Римокатоличке] Цркве“ и који поседује „чврсте темеље, живописну иконографију и своје симболе“. Овај римокатолички теолог не скрива ни лични „страх у што се све то може изродити”. Да ли такве зебње постоје и у Ватикану, то не можемо знати, но у сваком случају, реакције савесних римокатоличких интелектуалаца још увек су „глас вапијућег у пустињи“ у Римокатоличкој цркви данас (уп. Мт 3, 3). Једнога дана, када (и ако) Ватикан постане свестан срамоте која је Томпсоновим концертом задесила Римокатоличку цркву у Хрватској, упозорења неколицине одважних и храбрих римокатоличких теологâ биће препознате као светло које тама идеолошког ултранационализма није успела да обузме (уп. Јн 1, 5).
Док пишем завршне редове овог текста, у сећање ми долази Соловјевљева Кратка повест о Антихристу – конкретно, сцена у којој Антихрист добија аплаузе од црквених вођа и са Истока и са Запада, све док у једном тренутку не устане Старац Јован, који одговара на примамљиве понуде и заводљив говор стаменим ставом да је у хришћанству најважнији Христос, а да је све друго споредно. Упитајмо се, с тим у вези, како се данас доживљава Христос у Хрватској? Зар неко заиста сматра да су Христу Господу угодне антилитургије попут масовног проусташког концерта од 5. јула ове године? А при свему томе, ако се један лик попут Томпсона „доживљава као месија, а младима се обраћа као свештеник“ (како то примети фра Драго Бојић), те је као такав успео да заведе не само хрватску омладину, већ и римокатолички клир, упитајмо се: шта ће тек учинити Антихрист када се појави? Нека нам је свима Господ Бог упомоћ.
*
Свега неких десет дана после Томпсоновог проусташког перформанса отказан је концерт Момчилу Бајагићу Бајаги у Хрватској, и то на захтев удружења хрватских ветерана (претходно је, који месец раније, отказан и јунски концерт истог певача). То је можда и најбизарнији епилог јулског загребачког догађаја јер ако постоји српски певач који је типичан космополита и код кога нема апсолутно ниједног национално обојеног стиха (о шовинизму да и не говоримо), онда је то Бајага – човек који у једној од својих најпознатијих песама помиње Аљаску и Аустралију, а не помиње Србију (у којој живи), нити Хрватску (у којој је рођен). Да резимирамо: Томпсонов концерт је био масован и глорификован, а Бајагин концерт два пута отказан – све у истој години и све у истој држави. Ето изазовне теме за истраживање из области савремене социо-патологије.
Но колико год да бизарни вид новог хришћанског атеизма у Хрватској не престаје да нас непријатно изненађује из дана у дан, нада за боље сутра постоји јер засигурно има доста Хрвата-римокатолика који не слушају Томпсона, већ своју савест. Ти људи добро знају да не могу служити два господара (ср. Мт 6, 24) и да не могу бити у исто време и аутентични римокатолици и хришћански атеисти. Стога, по примеру ретких одважних римокатоличких теолога са балканских простора чији су критички ставови наведени у овом тексту, сви савесни Хрвати-римокатолици треба јавно да кажу свој став о масовној појави најгрубље верзије хришћанског атеизма у својој земљи. А пре свих то треба да учине римокатолички свештеници и бискупи који држе до Истине јер се срцем верује за правду, а устима исповеда за спасење (Рим 10, 10).
Искра
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Оче Оливере, хвала на изванредној анализи! Бог Вас благословио!
Сачувај нас Боже,куге и крвата. Хваљен Исус.