Кад истина закасни
Пише: Емило Лабудовић
Није да нам није речено. Није да нас нијесу упозоравали. Није да нас нијесу савјетовали. Али, кажу, да нема залуднијег посла него глувом шапутати и ћоравом намигивати. А били смо и глуви и код оба ока слијепи. Народ смо који је вавијек падао на испиту памћења и кога је „учитељица“ живота мало чему научила. Јер, нико као ми није радио у корист своје штете, нико као ми није готовину давао на вересију, нико као ми није плаћао туђе гријехе и праштао зла и изгибије кроз које смо пролазили. Али, није толико гријех погријешити, колики је гријех не увидјети грешку и не исправити је. Није толики гријех не знати, колики је гријех не чути и не послушати оне који знају.
Велика је и дуга историја нашег посртања да би стала у ових неколико редака, али се макар можемо присјетити онога што је било колико јуче, и из данашње перспективе процијенити пророчанску визију онога што данас живимо, а на шта нас је у свом последњем обраћању упозорио покојни Слободан Милошевић. Може о њему да се мисли овако и онако, може га се вољети и мрзјети, али нико при здравом разуму не може да оспори да нас је снашло и да нас и даље сналази све оно на шта нас је упозорио. Рекао нам је, али га или нисмо чули или смо га игнорисали, да ћемо у властитој кући бити слуге и измећари, па данас „носимо како нам га скроје“, што би рекли „дугмићи“.
А баш на то је, узалуд глувима и ћоравима, упозоравао нас је и први демократски изабрани предсједник Црне Горе, др Момир Булатовић. Човјек којем је ИСТИНА била не само политичко него и животно гесло, знао је шта нас чека и није штедио себе да, и ријечју и пером, укаже на странпутицу којом смо се упутили. На жалост, прво су га, политички и лично, издали пријатељи а онда га је, прије шест година, издало и срце. Само њега и никога више. ИСТИНА зна да закасни неко вријеме, али не и заувијек. Е, ту ИСТИНУ коју нијесмо хтјели и нијесмо умјели да чујемо данас живимо, а боље нијесмо ни заслужили.
Црна Гора, изгледа, нема ни моралне снаге ни државничке храбрости да се на било који начин одужи ономе којег је сама изабрала, вољела, а онда га се, притуснута хидром организованог криминала и бјелосвјетских апетита, одрекла. И данас, кад и ћорави виде да је одабир другачије пута од оног на који нас је он усмјераво био ћорсокак који нас је довео у недођију, одакле се, тешком муком и системом корак напријед – два корака назад, враћамо, име и дјело Момира Булатовића се прећуткују и држе под тепихом историје. Скривена иза законске норме да је неопходан протек од двадесет година, Црна Гора кукавички ћути и не може да се једном од њених најбољих синова овога доба одужи макар тргом, улицом, установом, спомеником…. Као да ће се тек за двадесет година сазнати ко је и какав био Момир Булатовић и тек тада самјерити његова људска, политичка, државничка и научна величина. А Стипе Месић је и даље почасни грађанин Подгорице!?
Осим људског и политичког дјела, иза Момира Булатовића остало је и богато научно наслеђе. Доказани зналац у овој области, дубоко је понирао у највеће заврзламе неолибералног капитализма и његов утицај на економије малих земаља као што је Црна Гора. И умио је да то једноставним и свима разумљивим језиком (многи заборављају да је он својевремено, на почетку своје каријере, био један од најбољих и најписменијих новинара Црне Горе) објасни и предочи и онима којима економско знање није ишло даље од новчаника. То дјело, садржано у бројним књигама текстова и интервјуа које његова Нада неуморно објављује, и данас је надохват руке лаичкој али и научној јавности, али ови данашњи веленаучници бјеже од њега као ђаво од крста јер би у њему открили колико су само надобудни а у ствари шупљи као сига.
Прође, ево, и шеста година, али лик Момира Булатовића, као кремен камен ровачко – кучке постојбине, и даље стоји у самом центру савремене историје српског народа. Већи поменик од онога који је он сам себи подигао тешко да ћемо моћи икад да подигнемо, али да морамо, морамо. Образ да оперемо!!!
Kad bi se mudrost mogla lako prenijet rijecima,nidje budala ne bi bilo – samo uhvatis budalu,objasnis mu i on vise nije budala.