Клизимо ли у Трећи свјетски рат – или смо већ дубоко у њему?
1 min read
Фото: Википедија
Када је 2022. године избио сукоб у Украјини, већина свјетске јавности га је доживјела као изоловану кризу. Данас, три године касније, док се дронови сударају над Техераном, а ракете лете према америчким базама у Блиском истоку, постаје све јасније: свијет није на прагу глобалног сукоба – он већ живи у њему.
Ово није рат какав памти човјечанство из 20. вијека. Не постоји званична објава, али постоје фронтови. Не постоје окопи и ровови, али постоје санкције, дронови, пропаганда, прокси формације и финансијски ратови. Ријеч је о рату који се води истовремено на небу, копну, интернету, у банкама и у медијима. То је рат новог доба – расцјеп између умирајуће униполарне моћи и нарастајућег мултиполарног поретка.
У срцу тог судара налази се америчка политика која већ деценијама покушава да очува глобалну доминацију. Њен највећи страх није Русија, Кина, Иран, или било која појединачна сила – већ сама идеја да свијет може функционисати без америчког диктата. Украјинска криза је била први озбиљан изазов тој идеји. Русија је одлучно поручила да је НАТО-ово ширење на исток црвена линија. Међутим, умјесто дипломатије, Запад је изабрао конфронтацију – испоруку оружја, медијски рат и економску изолацију.
Иран је нова фаза тог глобалног обрачуна. Посљедњи догађаји – напади на иранске нуклеарне објекте, одмазда Техерана, пријетње затварањем Пролаза Хормуз и мобилизација прокси структура – све указује да се ради о наставку истог обрасца: Америка покушава да сузбије сваку државу која одбија да игра по њеним правилима.
Русија и Иран, свако из свог геополитичког угла, представљају отпор том поретку. Обје земље се налазе под санкцијама. Обје трпе кампање демонизације у западним медијима. И обје, упркос притисцима, не одступају. Нису у питању само национални интереси, већ много шири принцип – да ли једна сила има право да одређује ко смије да развија технологију, са ким да тргује, кога да подржава и какво друштво да гради.
Сви ти појединачни сукоби – од Доњецка до Дамаска, од Газа Ситија до Техерана – нису изоловане кризе, већ дијелови једне исте слагалице. Све је више аналитичара који отворено говоре о “свјетском рату у фазама”, у којем САД и њени савезници покушавају да одложе неминовно: крај ере у којој су били апсолутни арбитар планетарних односа.
Европа, умјесто да буде мост између Истока и Запада, пристала је на улогу америчког сателита. Економски губици, друштвена поларизација и енергетска нестабилност све више погађају њене грађане. Али политичке елите, лишене визије и суверенитета, и даље слиједе геополитичке налоге из Вашингтона.
Odgovor je jednostavan-moracete sacekati da se zavrsi pa da mu odredite karakter, pocetak i kraj.
Do tada mozete samo postavljati hipoteticna pitanja i shodne odgovore.
Практично, сваки рат 20 и 21 века је унапред изрежиран и контролисан, где без обзира на то ко буде проглашен званичним победником, стварни победник увек буде закулисна елита кабалистичких/јудаистичких банкара. Закулисне вође међународног ционизма (које су и створиле модерну државу Израел) преко контроле глобалног финансијског система, постављају своје кандидате у политици за „вође“ народима или свргавају непослушне „диктаторе“ (кад одиграју своје улоге) финансирањем и оргинизовањем грађанског рата или тзв. обојених револуција, често у комбинацији са директном војном интервенцијом ционистичке колоније, тзв. САД (и њихових савезника из НАТО-а). Кад се поседује ексклузивно право глобалне емисије кредитног новца (ММФ, СБ, БИС, „народне“ централне банке), тада постоје различити механизми да се контролише економски, војни и сваки други потенцијал неке земље. Најбољи начин је инфилтрација у режим земље непријатеља/домаћина. Мосад се инфилтрирао у сваку земљу у свету, тако, по свему судећи, и у Иран који је очигледно контролисана држава јер поставља се питање: како то да Иран није снабдевен модерним системима ПВО и, према извештавањима медија, нема контролу сопственог ваздушног простора кроз који израелски бомбардери већ у првом налету оперишу без озбиљнијих ометања, лако погађајући зацртане циљеве, па кажу, и генерале, научнике и остале високо рангиране личности Ирана? Зашто политички режими „геополитичких“ „савезника“ Ирана (како нам трубе разни „аналитичари“) Руски и Кинески, нису снабдели Иран модерном системима ПВО? Можда зато што су и они контролисани и инсталирани од стране Глобалног Сиона? За кога и у чијем интересу се воде ратови? Ко профитира од ратова, с обзиром да нити једна политичка „влада“ нема контролу над банкарским сектором/емисијом кредитног новца? Да ли су јудео масони на обе „стране“ сваког рата? Да ли је игра постављена тако да је њихова и левица и десница? Да ли су њихови и глобалисти и „суверенисти“, и нацисти и комунисти, и „ционисти“ (држава Израел) и исламисти? Шта мислите, ако дође до употребе нуклеарног оружја, хоће ли иједна бомба пасти на финансијски центар у Лондону (City оf London), погодити неки од 12 огранака „америчке“ банке Федералних резерви или седиште „Европске“ централне банке или можда Банке „Русије“, „Народне“ банке Кине, Централне банке „Ирана“? Па неће, то је забрањено „правилима“ ратовања!!! Ко је прописао та „правила“? „Међународни“ фактор? Зашто Хитлер са „својом“ војном машинеријом прегази толике земље и народе, са толиким жртвама, али не дира у Швајцарску-седиште „светског“ банкарства оличено у Банци за међународна поравнања-БИС Базел? Како неко рече: све је шарада. Сви ратови (модерног доба) су лажни, али су све жртве рата стварне. Удар на Иран је пажљиво темпиран. Темпирали су га „господари светске игре“. Да је Иран (по „њима“) требало да има разорно оружје, имао би га. Иран је „јак“ онолико колико је предвиђено да буде „јак“. Рат ће трајати онолико дуго и водиће се на такав начин како то буде одговарало „онима“ који вуку конце из сенке. Глобал ционисти/“међународни“ централни банкарски картел/јудео масони контролишу обе војске у диригованом сукобу, уз, наравно контролу медија и усмеравање мисли целокупног човечанства. Циљ је стећи апсолутну глобалну контролу кроз управљани хаос и наметнути свим народима једну светску технократску владу.
Да би се народима света (гомили) наметнула Светска влада, неопходно ју (гомилу) је завести и довести у такво стање (очај, безнађе, дезоријентисаност, заблуда, економска и социјална светска катастрофа, глад…) да олако прихвати сваку сервирану сугестију.