Јелена Перовић опет на вратима АСК-а: Повратак ентузијазма, не и јавног повјерења

Док се многи у јавности с правом питају има ли Агенција за спрјечавање корупције (АСК) икакву озбиљну улогу у борби против корупције, њена бивша директорка Јелена Перовић показује запањујући ниво ентузијазма да се врати на чело институције из које је смијењена због сумње да је – парадоксално – приватни интерес ставила испред јавног. Упорност којом се бори за функцију ни приближно није показала кад се од ње очекивало да се бори против сукоба интереса и злоупотреба унутар система.

Савјет АСК упутио је Перовићевој позив да се у року од осам дана изјасни о разлозима који су довели до њене смјене. То је учињено након што је Управни суд Црне Горе, 16. маја ове године, поништио претходну одлуку Савјета због – не суштинског, већ процедуралног пропуста: директорки није омогућено да се претходно изјасни о наводима који је терете.

У саопштењу суда, дословно стоји:

„Управни суд Црне Горе, у предмету У. бр. 6009/25, пресудом од 16.05.2024. године, усвојио је тужбу Ј. П. из Подгорице и поништио одлуку Савјета Агенције за спречавање корупције број 00-2188/6 од 15.08.2024. године. Оспореном одлуком тужиља, директорка Агенције за спречавање корупције, разријешена је дужности због испуњености разлога за разрјешење из члана 98 став 1 тачка 4, а у вези са чланом 9 став 1 и 2 Закона о спречавању корупције, јер је, супротно закону, сама за себе одлучила о свом приватном интересу приликом додјеле варијабилног дијела зараде и прековременог рада самој себи, чиме је у вршењу јавне функције, јавни интерес подредила приватном.“

„Одлучујући по поднијетој тужби, Суд је оцијенио да у поступку који је претходио доношењу оспорене одлуке тужиљи није омогућено да се изјасни у односу на разлоге због којих је оспореном одлуком разријешена дужности директорке Агенције за спречавање корупције.“

Суд, дакле, не доводи у питање постојање основа за разрјешење – већ само начин на који је оно спроведено. Саму суштину терета који Перовић носи, пресуда није ни оспорила.

Разлог за смјену Перовићеве дефинисан је чланом 98 став 1 тачка 4 Закона о државним службеницима и намјештеницима, према којем се службеник може разријешити дужности ако се утврди да није достојан вршења функције. А конкретнија правна основа лежи у члану 9 Закона о спречавању корупције, гдје се наводи:

Став 1: „Јавни функционер је дужан да јавну функцију врши тако да јавни интерес не подреди приватном, нити да доведе у питање повјерење грађана у савјесно и одговорно вршење јавне функције.“

Став 2: „Јавни функционер не смије користити јавну функцију за стицање користи или повластица за себе или повезана лица.“

Према налазу инспекцијског надзора, Перовић је прекршила ове одредбе тако што је сама себи одобравала накнаде и новчане бонусе, без икаквог контролног механизма.

Управо на то се позвао Савјет, што се потврђује и у детаљима на које је указао и сам Управни суд:

„Чланови Савјета, након увида у документацију о извршеном инспекцијском надзору, констатовали су постојање разлога за разрјешење директорке Агенције из члана 98 став 1 тачка 4, а у вези са чланом 9 став 1 и 2 Закона о спречавању корупције, а који се односе на повреду одредби Закона и правила о раду Агенције и обавезу јавног функционера да своју функцију врши на начин да јавни интерес не подреди приватном, као и да не изазове сукоб интереса у вршењу јавне функције.“

Уз правну борбу, Перовић је у више наврата – у пратњи адвоката Николе Мартиновића – покушала да уђе у зграду АСК-а, са намјером да преузме канцеларију и службени печат. Међутим, у томе није успјела, јер се одлука суда не односи на враћање на функцију, већ на поновно спровођење поступка – али овога пута уз поштивање процедура.

Савјет АСК је, уз то, одбио захтјев Перовићеве да се обустави поступак разрјешења.

Случај Перовићеве заправо отвара много озбиљније питање – не само о њеном интегритету, него и о стању цјелокупног система. У земљи гдје антикорупцијски органи често служе као алат за обрачун са неистомишљеницима, њен примјер постаје парадигма.

Не само зато што је директно терећена за подређивање јавног интереса личном, већ и зато што је у својој досадашњој улози – како тврде критичари – често била глува и слијепа на злоупотребе блиских идеолошких кругова.

Ако се у овом случају нешто и јесте научило – онда је то да се борба за фотељу често води много жешће него борба против корупције.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: