Предавање проф. др Јелице Стојановић и изложба ликовних радова на тему „Радост“

У оквиру културно-духовне манифестације „Свједочанство вјечности у времену“, која је посвећена Светим Кирилу и Методију, у недељу 25. маја 2025. године, предавање је одржала проф. др Јелица Стојановић, а уприличена је и изложба ликовних радова и додјела награда најуспјешнијим младим ауторима.

У предавању, насловљеном „Историја ћириличног писма“, проф. др Јелица Стојановић је казала да су словенски језици најраспрострањенији у индоевропској језичкој групи, чинећи готово једну половину ове језичке групе.

„На неки начин, нам бива јасније зашто толико погрома према Словенима у току дубоке и далеке историје, увијек је постојала нека тежња да се Словени и словенска група смањи што више, па је вршена германизација, романизација и тако редом. Значи, увијек је постојала тежња да се Словени представе као неко ко није у култури довољно битан, кад погледамо ово што је данас, а то је у историји било много шире и више, да се покуша надомјестити да су неки други народи и друге језичке групе важније и имају много веће културно наслеђе“, казала је Стојеновић, наглашавајући да је у том смислу од изузетног значаја мисија Светих Ћирила и Методија.

„Они у 9. вијеку крећу у мисију да дају писменост Словенима и тиме их укључе у велику културну групу народа. До Ћирила и Методија Свето писмо је превођено на три језика, сматрало се да постоје 3 света језика: хебрејски, грчки и латински. Словенски језик, мисијом Ћирила и Методија и христијанизацијом Словена, постаје четврти свети језик на који је преведено Свето писмо“, констатовала је др Стојановић, напомињући да се не зна много о ономе што је било прије Ћирила и Методија.

„Оно што знамо из јединог световног списа, из раног периода, који је сачуван у преписима, то је о писменима, о словима, Црнорисца Храбра, гдје се каже да Словени нису имали писма, него су цртама и резама писали. Шта су те црте и резе остаје нејасно, али су неке облике писмености остављали иза себе од чега ништа није сачувано. Сматра се да су писали на буковој кори, која је веома пропадљив материјал. У рукопису Црнорисца Храбра се каже да су Словени покушавали латинским и грчким словима да пренесу своје словенске ријечи, али нијесу били довољни да пренесу словенско слово. Мисија Светих Ћирила и Методија описмењавања Словена била је више него неопходна и важна“, нагласила је Стојановић.

Осврнула се на питање шта је старије: глагољица или ћирилица.

„Присутније је мишљење у науци да је старија глагољица и да су је створили Свети Ћирило и Методије тако што су за узор имали хришћанство, то јесте облик троугла, круга и крста. У основи глагољице је то као да су Свети Ћирило и Методије хтјели да кажу да је то нова вјера којој Словени приступају. Такође, постоје претпоставке да је ћирилица млађа и да су је створили ученици Ћирила и Методија на простору данашње Бугарске, по узору на грчко писмо. По узору на шта је стварана глагољица тешко је одгонетнути, повезују је са јерменским и грузијским писмом, међутим, ако упоредимо видјећемо да нема много додирних тачака. Данас не постоји ниједно писмо свијета које може имати паралелу са глагољицом. Потпуно је индивидуално писмо Светих Ћирила и Методија, рађено по узору на хришћанску мисао и са жељом да самим обликом слова приближе то ново писмо, словенско писмо Словенима који треба да приме хришћанство у цјелини“, навела је проф. Стојановић.

Коментарисала је тврдње о томе да су и глагољицу и ћирилицу створили Свети Ћирило и Методије.

„Која је била прва, која друга или су настале истовремено, то остаје једно отворено питање, а мислим да на том становишту треба остати, да ћирилица није настала у Бугарској, него да су творци и глагољице и ћирилице Ћирило и Методије. Старословенски језик се везује за 863. годину, за мисију Светих Ћирила и Методија када су кренули из Византије у Моравску, по позиву кнеза Растислава да Словенима дају писмо, то јесте да их обуче писмености, да им дају азбуку да би Словени Свето писмо могли читати на словенском, а не на неразумљивим другим језицима. У то вријеме, како говоре разни списи, ученији Словени су знали Оче наш и поједине дјелове Светог писма на страним језицима, али све оно што садржи Свето писмо остајало им је непознато. Зато је мисија Светих Ћирила и Методија веома битна, јер је она Свето писмо приближила не само свештеницима, ученијим људима, него цијелом народу“, указала је Стојановић.

Објаснила је да је мисија Ћирила и Методија била неприхваћена, нарочито од западне Цркве, од оних који су ширили хришћанство из Рима, као и из Баварије.

„Ту су наишли на велики отпор и сматрали су богохулним да се Свето писмо шири и на којем другом језику, осим на раније поменута три језика. Свети Ћирило се ускоро потом упокојио, његов гроб је у Риму, гдје се сада налазе његове мошти није познато, сматра се да је за вријеме Наполеонових ратова опљачкан његов гроб. Свети Методије је затваран, њихови ученици су протјерани, затварани, све књиге из времена Ћирила и Методија су уништене, спаљене, тако да оно што имамо, а тиче се словенског језика то је крај 10. почетак 11. вијека“.

„Почетак српске редакције старословенског језика везујемо за крај 10. почетак 11. вијека, а аргумент у том правцу је Маријино четворојеванђеље које је писано глагољицом и сматра се да је српске редакције, тј. или га је писао Србин, писано на српском језичком простору о чему нам говоре одређене језичке особине“, саопштила је Стојановић.

По њеним ријечима српско писмо је ћирилица, а постоје писма српског језика.

„Ако је српски језик писан било којим писмом то је бивала глагољица, арабица, латиница, то су писма српског језика, али је српско писмо ћирилица. О томе имамо многа свједочанства, то је да је глагољица дуго живјела код Срба доказ је Маријино четворојеванђеље, на чијим маргинама налазимо записе српском ћирилицом, која има карактеристике 14. вијека што значи да су до краја 14. вијека свештеници знали да читају глагољицу“, навела је проф, др Јелица Стојановић, указујући и на друга дјела која свједоче да је глагољица била дуго присутна међу Србима.

„Мирослављево јеванђеље је једно од најљепших рукописа свијета, које има преко 300 минијатура, малих слика којима се осликавају почетна слова великих текстова и свако слово је имало своју причу. Ни у једном слову ништа није било дато, а да није било дато одозго, то јесте од Бога. Најстарији споменици са простора српских земаља су Мирослављево јеванђеље, пред крај 12. вијека са простора Хума, Повеља Кулина бана из 1189. са простора Босне и Хиландарска повеља Стефана Немање из 1189. са простора Рашке. То су споменици са самог краја 12. вијека, са различитих удаљених простора, међутим, имају јединствен правопис, јединствен језички систем са свим могућим нијансама и разноликостима. Сва три ова споменика имају то што се зове глагољска правописна традиција, осим писара Глигора дијака Мирослављевог јеванђеља, који је писао мањи дио и има ћирилску правописну традицију“.

„Колико су српски простори између себе били повезани говоре ова три споменика са различитих простора, а сви они имају једно јединствено слово, које је наше данашње Ћ. Нема ниједног словенског писма, а да има ово слово, осим српског језика. Оно карактерише сва три споменика са различитих простора и за њега кажемо да означава почетак српске ћирилице. Слово Ћ је остало у српском језику као континуитет до 19. вијека кад је Вук Караџић од овог слова, осим ћ, створио и слово ђ“, казала је током свог излагања проф. др Јелица Стојановић.

У галеријском простору Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори уприличена је, потом, изложба ликовних радова, такође посвећена Светој браћи Кирилу и Методију.

Како је, у уводној ријечи, казала Николина Мандић, ова изложба је дио манифестације „Свједочанство вјечности у времену“, која подсјећа да су истинске вриједности попут језика, вјере, стваралаштва и заједништва, непролазне.

„Тема ове изложбе је Радост, не она површна и пролазна, већ дубока, унутрашња радост коју доноси сусрет с истином, љепотом и вјером. То је она радост коју су Кирило и Методије сијали међу људима, дарујући им писменост, могућност да се изразе, да схвате и буду схваћени. У оквиру ликовног конкурса, на тему Радост, пристигла су, чак, 84 рада. Разврстани су у 3 категорије, а жири је имао тежак задатак да одабере најбоље“, казала је Николина Мандић, водитељка програма.

Чланице жирија: Андреа Перић и Зорица Ивановић су уручиле награде: у категорији предшколаца: Теодора Берић (1. мјесто), Нина Средановић (2. мјесто), а Катја Тодоровић (3. мјесто); у категорији од 1. до 4. разреда: Димитра Јекнић (1. мјесто), Јана Гардашевић (2. мјесто) и Луција Мрдак (3. мјесто); у категорији од 5. до 9. разреда: Константин Нинковић (1. мјесто), Матеја Миљанић (2. мјесто) и Димитрије Шупљеглав (3. мјесто).

Извор: Епархија будимљаснко-никшићка

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: