Зашто НАТО не бомбардује Сирију као што је Србију?
1 min read
ИН4С илустрација
Док се у Сирији настављају крвави сукоби у којима страдају хиљаде цивила, међународна заједница, а посебно НАТО, показује потпуну равнодушност. Иако су исти ти западни центри моћи 1999. године оправдавали бомбардовање Србије као „хуманитарну интервенцију“, данас, када је на Блиском истоку у току један од најкрвавијих сукоба 21. вијека, не чује се ниједан озбиљан позив на војну акцију.
Ове недјеље у Сирији је убијено више од хиљаду људи, од чега преко 700 цивила. Хришћанска популација у овој земљи је драстично смањена од почетка грађанског рата, а према подацима The Syrian Observera, у Сирији је остало свега око 300.000 хришћана. И поред оваквог егзодуса и масовних злочина над цивилима, реакција Европске уније свела се на неколико реченица осуде, без икаквих конкретних корака.
С друге стране, 1999. године НАТО није имао никакву дилему. Без одлуке Савјета безбједности УН, извео је 78-дневно бомбардовање СР Југославије, уз оправдање да је то био „одговор на хуманитарну катастрофу на Косову“. НАТО је тада тврдио да Србима неће дозволити „етничко чишћење“ и „угрожавање цивила“. Ако је то био стандард, зашто он данас не важи за Сирију?
Одговор је јасан – Запад интервенише само онда када је у питању његов политички или економски интерес. Док је Србија била легитимна мета јер је ометала геополитичке планове НАТО-а на Балкану, Сирија није. Западним елитама одговара дуготрајан сукоб који исцрпљује регион и слаби позицију Русије и Ирана. Судбина хришћана у Сирији за њих је потпуно небитна, као што им је небитна била судбина Срба на Косову или у Црној Гори.
НАТО је 1999. показао да не води ратове због морала, већ због интереса. Њихова политика „хуманитарних интервенција“ је селективна и зависи од тога да ли се напад усклађује са њиховим стратегијским циљевима. Зато ће Србија заувијек памтити њихову „правду“, а хришћани у Сирији неће дочекати исту врсту „заштите“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Prema podacima iz 2017.godine, SAD su od 1776.godine do tada, dakle, za 241 godinu svog postojanja, 222 godine provele u ratu! Ukupan broj žrtava u ratovima koje su izazvale SAD prelazi devet miliona ljudi!
Agresija SAD na Vijetnam trajala je od 1965. do 1973.godine. Tokom agresije poginulo je oko 58.000 Amerikanaca i oko dva miliona Vijetnamaca, a ranjeno je oko 5,3 miliona, mahom civilnih žrtava. Prema zvaničnim podacima vlasti SAD, oko 11 miliona Vijetnamaca su postali izbjeglice u vlastitoj zemlji.
Britanski filozof i matematičar Bertrand Rasel (Bertrand Russell,1872-1970) i francuski filozof Žan Pol Sartr (Jean-Paul Sartre, 1905-1980) osnovali su 1966.godine Međunarodni sud za ratne zločine u Vijetnamu (Raselov sud). Cilj je bio da se temeljno i savjesno ispitaju američki ratni zločini. Članovi Suda su bili poznate javne ličnosti, stručnjaci, kulturni djelatnici i političari.
Taj Sud je „optužio SAD da, ratom u Vijetnamu, krše sve ljudske, moralne i pravne norme i da u širokim razmerama vrše zločin genocida u toj zemlji“, te „da američke snage u Vijetnamu upotrebljavaju oružja zabranjena međunarodnim konvencijama“ i „da SAD u Vijetnamu vode zločinački rat usmeren na fizičko uništenje čitavog naroda…u stremljenju…ka gospodarenju svetom.“
Član Suda Lelio Baso (Lelio Basso, 1903-1978, italijanski pravnik, politikolog, novinar i političar) je kazao da je u Južnom Vijetnamu „ubijeno 250.000 djece, a ranjeno 750.000“.
Prema tekstu objavljenom na portalu „BBC news – na srpskom“, od 16.03.2022.godine, američke snage su se, u Vijetnamskom ratu, posvetile „uništenju svega što stignu“:
„Da bi motivisali američke vojnike da ubiju što više ljudi, komandanti su organizovali takmičenja među jedinicama. Nagrade za najviši zbir tela, izlagane na „tablama s ubistvima“ bile su – slobodni dani i gajba piva. NJihovi komandanti su, za to vrijeme, postajali kandidati za ubrzana unapređenja…Civili, među kojima žene i djeca, ubijani su samo zato što bježe od vojnika ili vojnih helikoptera…ili zato što su se nalazili u selu za koje se sumnjalo da skriva Vijetkongovce…
Količina municije, ispaljena po vojniku, bila je 26 puta veća u Vijetnamu, nego u Drugom svjetskom ratu…Ogromne oblasti pune selima su uništavane artiljerijom, bombama iz vazduha i rešetanjem iz vojnih helikopteta prije nego što su kopnene snage ulazile u misije sa zadatkom „pronađi i uništi“. Izraz „ubij sve što mrda“ postao je naređenje…Rezultat je bio pokolj industrijskih razmjera i jedan Mi Laj svakog mjeseca“
Masakr u vijetnamskom zaseoku Mi Laj izvršio je vod čete „Čarli“, 16. marta 1968.godine. Tom prilikom ubijeno je više od pet stotina civila, za svega četiri sata, računajući i pauzu za ručak?! Žrtve (djeca, žene i starci) su bile starosti, od jedne do 82 godine. Izvršena su silovanja, mučenja, ubijanje ranjenika i sakaćenja žrtava, iako u selu nije bilo otpora, niti uzvraćanja na vatru.,
Vod, kojim je komandovao poručnik Vilijam Keli, otvorio je vatru na nenaoružane civile, „ubijajući sve što se kretalo i ljude i životinje“. Keli, ne samo što je naredio ubijanje civila, nego je i sam učestvovao u ubijanju i puškama koje je otimao iz ruku vojnika koji nijesu htjeli da učestvuju u tom „satanističkom piru“. Pored pušaka i pištolja, vojnici su koristili i bombe i bajonete. Tokom masakra vijetnamskih civila samo je jedan američki vojnik ranjen i to tako što se upucao pištoljem u sopstvenu nogu!
Četa „Čarli“ je dobila pohvale za „sjajno obavljen zadatak“. A u vojnim izvještajima je pisalo da je u borbama čete „ubijeno 128 neprijateljskih vojnika i da je stradalo 20 civila“!
Za genocidne zločine pripadnika te čete, pred vojnim sudom je optuženo 14 oficira. Osuđen je samo poručnik Keli na doživotnu robiju, ali je presuda kasnije preinačena, pa je u kućnom pritvoru proveo svega tri godine?!
Na zvaničnoj stranici Pentagonove komemoracije Vijetnamskog rata, iz 2012.godine, masakr u Mi Laju se opisuje kao „incident“. A u svojoj internet objavi, Barak Obama je taj rat sveo na „sukob trupa koje se probijaju kroz džunglu i pirinčana polja…herojski se boreći za zaštitu ideala koje cijenimo kao Amerikanci…“
Jeste, a Vijetnamci su pljunuli na sve te svoje žrtve i danas usko sarađuju sa SAD kao i Srbija koja zabranjuje snimanje filma Košare i jedan od simbola otpora NATO zločincima, zgradu Generalštaba daje A.MERIKANCU, ma ko da je, što simbolizuje potpuni poraz.Kao da Srpski kapital nije mogao i umio izgraditi hotel na tom mjestu.
Они који оваква несувисла питања постављају мора да су ИМБЕЦИЛИ. Па зато што тамо нема Срба.
ISIS, Al -Kaida, Al – Nusra, to su sve „filijale“ NATO pakta
Зато што су џихадисти прокси војска западњака,зато их не бомбардују.
И,у случају рата на Косову,ова прокси војска ће бити ударна снага против нас.