• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Чудновата фасцинација Западом

1 min read

7 месеци ‎ ИН4С

о. Дарко Р. Ђого

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Посвећена сопственим друштвеним и политичким кретањима и навикнута да вијести везане за Украјину и Русију прима тек са фронта, српска јавност (са изузетком телеграм канала „Правблог“) није ни обратила пажњу на једну занимљиву али и значајну вијест из домена тзв црквене дипломатије
У оквирима истог процеса у коме је „Београд добио свог првог кардинала“, др Ласла Ладислава Немета, папа Франциско именовао је за тренутно најмлађег кардинала Украјинца Николу (Миколу) Бичока, тренутног грко-католичког (или како се обично каже унијатског) епископа за украјинску дијаспору у Аустралији и на Новом Зеланду, посебну пажњу је изазвала одора у којој се монсињор Бичок појавио на церемонији: у украјинској и страној штампи она се описивала као „одежда коју су носили кијевски митрополити у XVI и XVII в.“ иако прецизнији поглед Правблога открива да је по сриједи варијација на тему „како данашње унијатство замишља то доба“.

Наиме, мантија (дугачка одора која се носи преко расе) са знаковитим извезеним иконама светих апостола стилски припада савременој грчкој црквеној орнаментици богослужбених одежди, док „кукољ“ (капа) заиста личи на онај древних руских митрополита (и кијевске митрополије и московске патријаршије), али је варијација коју носи Бичок заправо посуђена од руских старообредника (старовјераца). У институцији у којој се језик симбола и даље његује и употребљава, Бичок нам казује: „Ево, папа поново успоставља кардинала не само за украјинске унијате већ за цијелу историјску Русь“. Или: „Вратићемо вријеме уназад. Ако Брест-литовском није успостављена унија са читавом Руском Црквом, ево пружене руке да то учинимо сада.“ Замислите, на примјер, београдског кардинала обученог у архијерејску одежду српског епископата из XVII вијека, из доба Марчанске уније и покушаја продора у Црну Гору, Херцеговину и јужну Србију. Разумијели бисмо такав сигнал, зар не?

Битка за унију

Свакоме ко иоле познаје историју руске Цркве, познати су непрекидни покушаји Свете Столице да пусти трајне коријене што даље и дубље на руском простору. Још од времена великог кнеза Владимира и примања хришћанства, преко почетка XIII вијека, када крсташи освајају Цариград а неколико деценија касније Монголи древну Русију, није постојао тренутак у коме Рим није помно пратио политичку и духовну ситуацију на руским земљама. Понуда круне кнезу Данилу Романовичу „Галицијском“ 1253. требало је да трајно оствари оно што су крсташи Тевтонског реда и Швеђани паралелно покушали да учине мачем, а то јесте – да унесрећену и похарану Русију оријентишу према Западу. Запажено али не нарочито позитивно мјесто у историји насилног приближавања Русије Риму имао је и митрополит „всея Руси“ са сједиштем у Москви – Исидор, који је покушао да Московљане те 1441. убиједи да је унија склопљена 1439. године „готова ствар“. И сами се нашавши у чуду, Руси су најприје помислили да је Исидор сишао са ума, а онда „почеше га називати јеретиком“. Исидор је већ у Фиренци добио звање кардинала, и, иако прогнан из Русије, није одустао од пројекта уније до краја живота. Позната је потоња историја тог духовног продора на Исток, од Брест-литовске уније до данас.

Но занимљиве детаље нам даје биографија најмлађег кардинала, која може да нам укаже и на евентуално другачији могући развој његове црквено-дипломатске улоге од оне коју тренутно има. Рођен у срцу западне Украјине, у Трнопољу 1980. г, Никола Бичок је заређен у реду редемптприста (који, иначе, има вишевјековну историју боравка и у Малој и Великој Русији). Занимљиво је да се осим школовања у Украјини и Пољској, у званичној биографији на страници његове дијецезе као једно од мјеста његовог службовања наводи и „мисионарство у цркви у Прокопјевску у Сибиру (Русија)“. Сасвим је могуће да је тамошња парохија основана за грко-католичке Украјинце расељене у Сибир, али зашто би онда њихов сународник и служитељ у Сибиру био „мисионар“? Служба по западној Украјини и у САД представља уобичајене детаље биографије епископа Украјинске грко-католичке цркве (УГКЦ). Но ништа из те службе не би указивало на кардинала који ће послати сигнал који је монсињор Бичок одаслао (римском) граду и (руском) свијету на свом постављењу 7.12.2024. године. Коме је онда послат?
Ма колико нама дјеловало несхватљивим, сва историја западних продора на територију Руси(је) никада до краја није прекинула фасцинацију коју су виши слојеви руског друштва од кнеза Данила Галицијског до данашњих банкара-западњака трајно носили у себи. Као да она ужасавајућиа клацкалица између љубави ка руској старини, своме, православљу некако увијек налази свој повратни ход у једној дјетињастој али дубокој, магијској опсједнутости Западом. У оквиру те зачараности некако увијек се налазило мјесто за једну позитивну слику римокатолицизма у којој се он чинио некако „просвећенији“, „културнији“, „рационалнији“, „универзалнији“ од ниште родне руске земље, тајанственог и народног православља. Западњаштво је код Руса увијек било дијагноза оних жељних другачије стварности од оне коју виде, душа убијеђених да је проблем космоса увијек у другима, у отаџбини, Цркви, људима око нас, а никада или бар најмање у нама самима. „Крива“ је прљава, неуредна, православна, неразумна Русија (можете ставити и Србија), „крив“ кнез Владимир на свом избору крштења из „византијског“ Цариграда, „крив“ Иван IV Васиљевич, „криво“ самодржавље, СССР, „словенофили“, „крив“ Достојевски и сви након њега.

Но дуга је и листа Руса из Велике (московске) Русије који су из неког разлога конвертовали у римокатолицизам. Од Владимира Сергејевича Печерина (1807-1885), колеге монсињора Бичока по припадању истом монашком реду (редемптористима), „најдосљеднијег западњака“ који је на крају и напустио презрену Русију, конвертовавши претходно у римокатолицизам из својих културолошких убјеђења па све до Владимира Соловјова (1853-1900) за кога није познато да ли је формално прешао у римокатолицизам, али за кога, уосталом, разлика између православља, римокатолицизма и протестантизма и није била нешто више од злосрећних форми хришћанства које је проузроковала историја и култура. Можда најнејаснији, заправо врло чудноват случај представљао би потресни и танкоћутни Венедикт Васиљевич Јерофејев (1938-1990), писац најзначајније прозне поеме руског постмодернизма, „Москва – Петушки“ за кога ми до смртног часа неће бити јасно шта га је привукло управо римокатолицизму – да ли је саблазан антисовјетског западњаштва била и за њега дубља од срођености са руском душом коју је волио и у њеном најдубљем животном паду?

 

Ниједна анализа, ма колико дубока била, не обухвата тај чудновати однос фасцинације Западом која не престаје код Руса (што се више „пењу“ друштвеним љествицама) а коју ниједна историјска траума није успјела да уништи. Додуше, са стране би се свако морао зачудити и Србима, код којих већ неколико година поред заставе наше земље и народа редовно у званичним околностима предсједник, Влада и друга високопостављена лица истичу заставу Европске уније, иако нам је колективни Запад врло јасно предочио шта нам жели и колико смо му потребни. Од смрти бањалучких беба 1992, преко бомбардовања Српске 1994, понешто су нам дорекли 1998, опремајући ОВК и бомбардујући СРЈ 1999, да би нам свој коначни став утврдили радећи на отцјепљењу Косова и Метохије или на планираном уништењу Јадра копањем литијума.

Но како је могуће да таква схизофрена заслијепљеност Западом постоји не само међу олигархатом (чије је срце свакако увијек у Лондону и Бриселу) већ и међу служитељима Цркве? Сјећам се једне од дугих московских шетњи са пријатељем, зналцем ствари, од кога сам хтио да сазнам како је уопште било могуће да велика Руска црква направи неколико изразито неопрезних корака у свом контакту са Римом. „Врло је једноставно: Човјек задужен за то више је волио да вечера на језеру Комо у друштву неког кардинала него да размишља о руском простољудину“ објасни разумно мој сабесједник: „Но зар и није у Српској цркви слично? Зар нема таквих људи и код вас?“ На то се заиста имало само признати: „Да, има.“
Да не буде забуне: овдје не говоримо о основној култури и љубазности, па и о одређеном степену колегијалности који лијепо васпитање и комшијско сапостојање претпостављају. Говоримо о тренутку који је мој сабесједник пластично али ефектно описао – ономе када опчињеност егзотичним туђим постане тренутак самопорицања и самопрезира који се показују као заборав и презир оних „простака“ који нису дошли до тог језера, те вечере, тих „теолошких спознаја“ и „животних искустава“.
Управо негдје у тој опчињености Западом, коју сусрећемо одавно, нови кардинал „цијеле Русије“ може да потражи своје мјесто за рад. Наравно, то је његово право. Можда ће наћи понеког сабесједника, али тешко више од тога. Након читања овог текста, вјероватно ће бар један број читалаца да преплави гњев праведника: издаја! Све је готово! Но, размислимо боље – историја покушаја да се мимикријом приближе православљу и „у јединство са Светим Оцем“ доведу што више „расколника“ показује нам да је увијек постојао и отпор, а они фасцинирани језером Комо и спремних да узвикну „о, свети Томо Аквински, зашто се не роди у Хелади!“ било је увијек мање од оних спремних да поштују друге а чувају „руску“ или „српску вјеру“.
Но овдје је важно да уочимо једну поенту: није баш да смо и сами имуни на западњаштво које пролази кроз прсте и обузима и многе од ревнитеља Предања: погледајмо какви су нам бракови и породице, колико имамо дјеце, како чувамо дједовину и Отаџбину и видјећемо да имамо и те како простора да се излијечимо од фасцинације Западом у сопственом животу. Нема потребе за „свештеном хистеријом“ након које, обично, враћамо се свом позападњаченом животу само са више осјећања сопствене праведности и огорчења, али невољни и/ли немоћни да прекинемо оне ситне али одлучујуће и данас „нормалне“ и „саморазумљиве“ наслаге колективног Запада. Ко га надиђе у себи – тешко да ће га придобити љубитељи калвадоса и ракова на ма ком језеру на свијету.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: