• Издвојено
• Култура

Дан рођења Петра II Петровића Његоша је и Дан Матице српске: Уприличене празничне бесједе „Владика Раде и ми“

1 min read

10 месеци ‎ ИН4С

Фото: Матица српска

Поводом дана рођења Петра II Петровића Његоша, уједно и Дана Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у новом Матичином објекту у Никшићу (Његошева 20, Робна кућа „Никшићанка“), уприличене су празничне бесједе „Владика Раде и ми“ проф. др Јелице Стојановић, проф. др Драга Перовића и проф. др Душана Крцуновића, а програм је водила Марија Јелић.

Празнични програм настављен је у Матичиној Галерији, изложбом „Портрети митрополита црногорско-приморских“ академског сликара Весне Сушић, коју је отворио проф. др Саво Лаушевић.

Проф. др Драго Перовић је на почетку своје бесједе поздравио присутне и пожелио им добродошлицу у нови простор Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори да би након тога истакао сљедеће:

„Кад се сретнемо у овој свечаној владичанској ноћи, и кад себи поставимо своје најунутрашњије питање Његош и ми, ми наспрам себе имамо христодушног Владику Рада и нас саме, који бисмо рођењем требало да будемо његови потомци. Зашто? Зато што нам је Петар Други већ вјековима а не само нашим данима свакодневна узречица, али и преко тога, некима, јаштерица на језику. Не могу да се сјетим никог од нас који се није позивао на Његово мисаоно-дјелатно опитовање. Зашто? Јер не знам никога ко је у свом прегнућу изискивао веће напрегнуће српског језика, његово нераскидиво јединство са словенском језичком историјом, и чежњу да сви моћни свјетски језици просњлове на српском језику. У том свејезичком јединству Он се ослањао на моћ језика, окусивши вишеструко његове границе, познате Му још од античке Грчке.

Проф. Перовић је поменуо у дјелатност Матице српске у „ањегошевским временима“ у Црној Гори:

„Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори у свом досадашљем 14-годишњем постојању имала је без-изборни задатак да начини двиг и да у претходном ањегошевском времену не изда Владику Рада, да се подвизава и подвигом учини све што је било у њеној моћи да српски народ у Црној Гори од Туђ(ин)ства дође до Миства, да најтежим а не најлакшим путем дођемо сами до себе, јер без тог пута нема никог од нас. Вјерујем, да смо у томе успјели, да нијесмо издали сами себе, а онда ни Владику Рада, ни Христа, колико је то било до нас. То најбоље свједоче ове наше нове, његошевски, сажето, ољуђене и охристовљене, просторије.“

Проф. др Јелица Стојановић је поздравила присутне и у име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори се захвалила на помоћ Републици Србији и истакла да Матичин простор у Никшићу представља „нови, велики и савремени центар српске културе и науке у Црној Гори“.

Говоривши о лингвокултуролошком аспекту лексичких јединица Косово, Црна Гора и Срб(ија) у Горском Вијенцу, проф. Стојановић је казала:

„Оно што повезује лексичке јединице Косово, Црна Гора и Срб(ија), и ширег контекста (када се покаже да је значајно), јесте: (на)род (истог, заједничког рода; што је изражено кроз деривационо гнијездо срб-, које значењски обједињује ове три лексичке јединице) – у Горском вијенцу ’осећање српског заједништва врло је снажно изражено’, а најсуштинскије га у Горском вијенцу одсликава синтагма ’Српство свеколико’; косовски завјет (као архетип, митологема, ’жижа српства’, завјет је исказан кроз страдање и спасење – што можемо представити лексичким спојевима везаним за Косово: ’грдно судилиште’ и ’изгубљена срећа’, на једној, и ’ускрснути с косовске гробнице’ на другој страни); однос ’ми’ (српски [на]род) – ’они’ (гдје под ’они’ можемо подвести значење ’непријатељ’, тј. онај који угрожава слободу, а ’ми’ означава заједништво у борби са истим непријатељем, односно борбу за слободу – очување слободе, и ослобођење, оправдање косовског крвопролића, враћање ’изгубљене среће’ српског рода на Косову, што је императив ’Нека буде борба непрестана, / нека буде што бити не може’ – до ослобођења српства, које је круна, ’вијенац’ косовског завјета)“.

Проф. др Душан Крцуновић се осврнуо на Лучу Микрокозма истичући да „Његошева Луча микрокозма припада дугој традицији тзв. „шестодневске књи­жевности“ која обухвата светоотачке расправе, пропо­виједи, коментаре, алегоријска тумачења и спјевове чија је тема прича о стварању свијета из књиге Пос­т­ања“.

„Луча микрокозма – која је настала током Великог васкршњег поста 1845. го­дине – последње је велико европско дјело из традиције шестодневске књи­жевности. Тајну стварања свијета и човјековог бивствовања у свијету, као и тајну свјетско-историјских збивања која одређује стална борба између добра и зла, правде и неправде, аутор последњег великог европског шестоднева тумачи из перспективе предкосмичке драме. Свијет је створен и човјек је у њега бачен да би се зауставило падање прачовјека Адама у адско проклетство, због тродневне алијансе са Сатаном који се надигао да ’завлада небом’ и „вишњега творца лиши трона“, казао је проф. Крцуновић

Отварајући изложбу „Портрети митрополита црногорско-приморских“ проф. др Саво Лаучевић је говорио о естетским и хришћанским компонентама „портретима православних епископа“, као и о историјском значају Митрополије црногорско-приморске у историјском бићу српскога народа Црне Горе.

Поставка изложбе биће у Галерији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори наредних 15 дана, тако да позивамо све заинтересоване да нас посјете.

Извор: Матица српска

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: